ПРОТИВ КРИВОТВОРИНА: Јозо Томашевић: “Четници“. Приказ књиге: (рецензент Милослав Самарџић)

June 14, 2020Vladislav B. Sotirovic

Оптималан обим рецензије књиге Јозе Томашевића о Југословенској војсци у Другом светском рату, познатој под именом четници, био би једнак обиму саме књиге, јер свака страница захтева деманти. Па ипак, и после четири деценије она спада међу најцитираније изворе из ове области. Ако се преко интернет претраживача затраже подаци о четницима, генералу Дражи Михаиловићу и његовим командантима, први погодак је Википедија – енглеска, српска или хрватска – а у фуснотама доминирају Томашевићеви “Четници“. Ако се пак погледа библиографија страних историографских дела, опет ће се наићи на Томашевићеву књигу, тј. на њено прво, америчко издање, из 1975. године. Разлог овоме је свакако и тај што на енглеском језику не постоји друга књига истог или сличног назива, а историчарима широм света потребна су и дела аутора из земље о којој се пише, пошто због језичких и финансијских баријера не посећују њене архиве.

Књига Јозе Томашевића стекла је славу и у социјалистичкој Југославији, чим је преведена и објављена, 1979. године. Штавише, и данас је цитирају и као пример објективности наводе службени историчари у Београду, Загребу, Сарајеву и другим центрима постјугословенских држава.

Године 1979. комунистички диктатор Јосип Броз Тито био је на власти већ три и по деценије и важили су сви рестриктивни закони. Слободе говора, мишљења и изражавања нису постојале. У строги затвор ишло се нарочито због оспоравања “тековина револуције“, тј. ма каквог сагледавања историје мимо оног што су саопштили Комунистичка партија и њен вођа. Када је реч о Другом светском рату, историја као наука није постојала, већ је задатак особа називаних историчарима био да разрађују тезе које би Јосип Броз Тито и други комунисти износили на партијским конгресима.

Већ тај факат говори да је Томашевићева књига била “на линији“, намећући питања како и зашто, с обзиром да се аутор из родне Хрватске одселио још 1930-тих. Живео је у Америци, где се бавио економијом, као чиновник и универзитетски професор, све до пензионисања 1973. године.

Прва карика у ланцу свакако је подршка хрватске емиграције у Америци југословенским комунистима током Другог светског рата. Ови Хрвати нашли су се у небраном грожђу када је “Независна Држава Хрватска“ постала миљеник Хитлера на Балкану и када је објавила рат Сједињеним Америчким Државама. Већ следеће, 1942. године, цели свет је сазнао да је вођа гериле у Краљевини Југославији Србин, генерал Дража Михаиловић, што је од стране хрватске емиграције протумачено као знак да ће њихова матица после рата бити кажњена због савезништва са Хитлером и геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.

Међутим, већ 1943. стигла је вест да у Краљевини Југославији постоји још једна герила, комунистичка, да је њој на челу Хрват, Јосип Броз Тито, и да су јој циљеви антисрпски. Амерички Хрвати, а међу њима и Јозо Томашевић, нису се много двоумили. Да су комунисти добар избор за њих дефинитивно су се уверили 1944, када је на притисак Велике Британије смењен југословенски премијер, тада у Лондону, Србин др Божидар Пурић. Цела влада је распуштена, основана је Привремена југословенска влада на челу са хрватским емигрантом др Иваном Шубашићем и њему је стављено у задатак да се споразуме са својим сународником Титом, пре свега око ликвидације српске династије Карађорђевић и генерала Михаиловића. Шубашић и Тито су то и учинили, па је Југославија прекомпонована: Социјалистичка Република Хрватска постала је за око 10 посто већа од две предратне хрватске бановине, док је Социјалистичка Република Србија постала око 50 посто мања од шест предратних српских бановина.

Зато не чуди што је после пензионисања Јозо Томашевић почео да сарађује са југословенским комунистима, посебно са Титовим бившим партизаном, тада помоћником директора Војноисторијског института у Београду – главне установе за фабриковање историје – пуковником Војмиром Кљаковићем, као и са др Јованом Марјановићем, једним од водећих званичних “историчара“. Кљаковић и Марјановић слали су Томашевићу литературу и копије одабраних докумената, а као рецензенти и смернице у раду.

Из Томашевићеве белешке о библиографији закључујемо да је циљ сарадње био анулирање ефеката књиге професора историје на Универзитету “Британска Колумбија“, др Ивана Авакумовића, “Михаиловић према немачким документима“, објављене 1969. године у Лондону. Ова књига је штампана само на српском језику, али увек је постојала опасност да се преведе на енглески. Авакумовић је у америчком Националном архиву проучио заплењена документа Вермахта и пренео њихову суштину: главни непријатељ Немаца на Балкану били су четници под командом генерала Михаиловића, док су партизани били терористичка формација Комунистичке партије, која је користила ратне прилике у борби за власт и при томе се удруживала чак и са робијашима одбеглим из казнионица у хаосу Априлског рата 1941. године.

Зато Томашевић наглашава да су му “најважнији били заплењени немачки и талијански ратни документи, доступни у Националном архиву Сједињених Држава“, дајући опширан преглед те грађе, пре свега немачке. Потом каже да је користио и америчка и британска, као и “низ четничких докумената“, добијених из Војноисторијског института у Београду. Најзад, под ставком “објављени материјали“, наводи око 500 књига и других радова, практично са свих страна.

Другим речима, била је очигледна амбиција не само да се демантује, већ и да се превазиђе Авакумовићев рад, посвећен “само“ питању како су Немци видели четнике, а уз пут и комунисте.

Зато критика Томашевићеве књиге полази од питања: да ли је заиста испоштован постављени принцип да се четнички покрет проучи на основу немачких извора, уз комплетирање слике навођењем америчких, британских и њихових сопствених (четничких) докумената, као и богате литературе?

За проверу овог питања узимамо главе 7, 9 и 11: “Четници и страни непријатељ“, “Од слома Италије до Битке за Србију“ и “Губитак базе у Србији“. Оне су кључне, јер се првих шест глава односе на предратну ситуацију, Априлски рат и општа питања, осма је посвећена политици, десета односима са Савезницима, а завршна, дванаеста, бави се периодом када је већ све било решено.

Седма глава, стране 180-232 у хрватском издању, има 184 фусноте. Сходно ауторовој најави, требало би да ту доминирају немачка документа и уопште немачки извори, а затим италијански, амерички, британски и четнички. Међутим, резултат пребројавања открива изненађење, јер фусноте упућују на следеће изворе: 68 на комунистичке, 64 на немачке, 25 на италијанске, осам на записе из српске емиграције, шест на примарна четничка документа и две на недићевски извор (књига Станислава Кракова). Остатак до 184 су фусноте са ауторовим објашњењима.

Девета глава, стр. 283-320, има 111 фуснота, и то: 85 немачких извора, 12 комунистичких, пет британских, четири из српске емиграције и један љотићевски. Америчких и четничких докумената нема.

Једанаеста глава, стр. 353-379, има 99 фуснота, и то: 39 комунистичких извора, 33 немачка, 19 из српске емиграције, два британска, један амерички и један љотићевски. Ни овде се не наводи ни један примарни четнички документ.

Према томе, у две од наведене три главе најбројнији су комунистички извори. У све три главе збирно само шест фуснота позива се на примарна четничка документа, што значи да се четници описују очима њихових непријатеља, на чије изворе упућује преко 90 посто фуснота. Такав избор је, наравно, право аутора. Овде се само констатује да он тај избор маскира тврдњама о објективном приступу. Комунистичке изворе, доминантне у две од три кључне главе, аутор чак и не помиње у уводној белешци о библиографији.

Упадљиво одсуство америчких докумената Јозо Томашевић објашњава својом проценом да амерички обавештајци међу четницима “нису знали“ шта се дешава. Нешто слично пише и за британске официре: “Они нису имали документоване доказе о четничкој колаборацији с Немцима“. Наиме, кроз четничке јединице је током рата прошло око 1.000 савезничких официра, подофицира и војника. Једни су били обавештајци, други су се борили заједно са четницима, трећима су четници помогли при бекству од Осовине, четврте су спасили од заробљавања (оборени пилоти), итд. Сваки од тих 1.000 сведока видео је да су четници део савезничког фронта, док је суштина Томашевићевог рада, као и комунистичке пропаганде, да су четници заправо ратовали на страни Сила осовине. То је разлог што Американци и Британци “нису знали“ и “нису имали доказе“.

За некоришћење четничких документа Томашевић не даје објашњење. Међутим, кад се књига већ зове “Четници“, морала би да садржи највише управо њихових докумената, тим пре јер је њих највише (када је у питању четнички покрет). У Архиву Војноисторијског института у Београду (данас: Војни архив) сачувано је око милион страница примарних оригиналних четничких докумената. У Томашевићевој књизи она чине тек негде око један посто садржаја. За западне стандарде, то је веома необично. Не постоји књига о америчкој или британској војсци са само једним процентом америчких/британских докумената. Међутим, за комунистичку пропаганду то је уобичајена појава.

Овај принцип не важи за Авакумовића, јер се он оградио насловом “Михаиловић према немачким документима“, док се Томашевић определио не за општу, већ за “коначну историју“ четничког покрета, како је књигу најавио његов амерички издавач. Експлицитан је био и рецензент пуковник Кљаковић, тврдећи како “Томашевић није изоставио ни једну компоненту четничког феномена“, због чега будући радови “неће проналазити нове основне чиниоце ширег значаја“.

То је све рачун без крчмара, јер главни тон књизи дају комунистички извори, а они су ограничени роком трајања комунистичке идеологије. Неке од књига у Томашевићевим фуснотама чиниле су основу пропаганде Титове Југославије: “Ослободилачки рат“, “Тито – Војна дјела“, “Неретва – зборник радова“, “Документа о издајству Драже Михаиловића“, “Суђење члановима руководства организације Драже Михаиловића“, итд. Неке су биле мање познате: “Далмација 1942“ (објављено у Загребу 1959), “Појава и развитак четничког покрета у Хрватској“ (Београд 1962), “Међународни односи Југославије у Другом светском рату“ (Београд, 1962), итд. Користећи све ово, Томашевић не уважава факат да је социјалистичким системима – од Кубе, преко Југославије, до Северне Кореје – својствено систематско измишаље догађаја. Штавише, он понавља и неизбежне хвалоспеве “великом вођи“ Титу, уз бројне негативне опаске на рачун његовог главног непријатеља, генерала Дражу Михаиловића. Исто тако, он некритички користи документа фалсификована за потребе послератних суђења Михаиловићу и његовим људима.

Критика поменутих комунистичких књига је излишна, барем на овом месту, па остаје да видимо како је Томашевић користио немачка документа, на основу којих је написана скоро половина његовог рада.

Први тест за ово су наредбе и извештаји немачких команданата Југоистока из 1942. и 1943. године. Наиме, генерал Лер је 1942. писао да је “најопаснији противник Михаиловић“, док је његов наследник, фелдмаршал Вајкс, за најопаснијег противника 1943. године прогласио Тита. У то доба, новембра 1943, и сам Михаиловић је, иначе, прогласио комунисте за непријатеље бр. 1, а Немце за непријатеље бр. 2, јер су први нагло ојачали захваљујући огромним савезничким испорукама наоружања, које су користили пре свега ради напада на четнике.

Тако, тест је једноставан: Да ли се у Томашевићевом раду налазе и Лерова и Вајксова процена? Његов рецензент, др Јован Марјановић, пао је на овом тесту, не наводећи Лерове речи у својој књизи “Дража Михаиловић између Британаца и Немаца“ (мада цитира друге, мање битне, делове тог документа). Пада, наравно, и Томашевић.

Још један краћи тест састојао би се у питању да ли је Томашевић набројао и описао немачке операције против четника 1941-1944, којих је било 34? Није. Помиње их само неколико, док за једну тврди да је планирана а не и изведена (Операција “Тојфел“ против четника на добосјком Озрену, априла 1943; према извештају немачке команде Југоистока Врховној команди Вермахта, губици су били: 158 погинулих и 148 заробљених четника и с друге стране 38 мртвих, 64 рањена и 20 несталих Немаца и Хрвата).

Или, да ли је описао операције које су четници изводили против Немаца, а којих је било четири, сваке ратне године по једна? Није, мада о њима постоји безброј немачких извештаја. Ова четири послата су само у року од пола сата, 5. октобра 1943:

“09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха.

10,00: Главна команда у Хрватској саопштава: 2. брдска бригада јавља: Вишеград опкољен. Североисточни део града заузео непријатељ. За помоћ у тешким борбама 6. брдски пук захтева ваздушно извиђање. Милиција побегла, мештани је следе. Људству у борбама потребно појачање.

10,05: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Притисак са истока тако снажан да домобрани и жандармерија беже. Молим хитно помоћ из ваздуха.

10,10: Оперативно одељење за 3. батаљон 370. гренадирског пука преко радија: Затражена је помоћ Луфтвафе, али тренутно је време лоше. Хрватске снаге ће још данас ступити на Вишеград.“

Паризани нису изводили офанзивне операције против Немаца; они су се од њих систематски склањали и нападали четнике, јер је њихов ратни циљ био борба за власт.

Да ли је Томашевић навео и описао градска насеља која су четници ослободили од Немаца, њих 32? Није. Партизани, иначе, нису од Немаца освојили ни једно градско насеље до доласка Црвене армије.

Да ли је описао акцију неке диверзатнске групе, макар највеће, Групе “Гордон“? Према извештају немачке антидиверзантске Групе “Винеке“, Група “Гордон“ је извела чак 1.499 диверзија и саботажа, углавном на железницама током Битке за Африку против Хитлеровог маршала Ромела, јер је преко Србије ишао важан пут за снабдевање, што је вероватно рекорд за цели Други светски рат. При извођењу акција погинуло је 35 четника. Немци су заробили и стрељали 396 диверзаната и саботера Групе “Гордон“, док су њих још 207 послали у логоре и 50 у затворе.

Да ли је Томашевић описао немачку посету окупираној Краљевини Југославији на највишем нивоу после Хитлеровог боравка у Марибору 1941? Не, јер је Хајнрих Химлер октобра 1942. долазио у Краљево због једне операције против четника.

Да ли је можда навео да су свој највећи логор на територији Србије Немци службено звали “ДМ логор Дедиње“, при чему је реч о иниицијалима Драже Михаиловића, јер је у логору, који комунисти и данас зову “Логор на Бањици“, било највише његових сабораца, укључујући и његову жену и два детета?

Да ли је наводио безбројне извештаје о стрељањима “ДМ талаца“ према пропорцији од стотину Срба, или 50, па опет стотину, па произвољно – за сваког убијеног Немца? У целој књизи само једном, о стрељању 250 “ДМ присталица“ 25. децембра 1942. године, тако да то стрељање делује као изузетак.

Међутим, стрељано је више десетина хиљада талаца.

Према заповести немачког команданта Србије, генерала Фелбера, за 10 септембар 1943, у Јајинцима крај Београда стрељано је 500 ДМ талаца, “због стрељања 10 немачких војника“ од стране четника.
А ово је Фелберова наредба за 17. септембар 1943:

„Као одмазда за напад на теретно возило код Бајине Баште, када су погинула четири и рањена четири царинска службеника, стрељати 300 присталица ДМ.

Због напада на СС стражу у Гојној Гори, при чему су погинула четири есесовца и један официр, стрељати 10 присталица ДМ.

Због напада на путничко возило код Севојна, када је рањен један безбедњак, стрељати 25 присталица ДМ.“

У једној борби код Врњачке Бање четници су убили осам немачких војника, због чега је 1. октобра 1943. у Јајинцима стрељано 400 “ДМ присталица“. Истог дана, у Јајинцима и Чачку стрељано их је још 285, а у Нишу 35, што је 720 стрељаних Срба за само један дан. Већ 4. октобра у Шапцу је стрељано још 150 “присталица Драже Михаиловића“, итд.

Најзад, да ли је Томашевић користио главне немачке обавештајне извештаје? Није. На пример, ово су делови извештаја шефа немачке обавештајне службе за Источну Европу, генерала Галена, од од 9. фебруара 1943:

„Међу разним устаничким покретима који све више задају бриге у простору бивше југословенске државе покрет Драже Михаиловића стоји на првом месту што се тиче вођства, наоружања, организације и активности… Стварањем Д.М. покрета сачињена је једна организација која је заснована на фанатичној вољи сваког појединца… Сјајно познавање терена од стране бораца и позитиван став већине српског народа користе покрету… У саставу покрета Д. М. су такође оружане јединице војно организоване које сачињавају `Југословенску отаџбинску војску`. Тренутно она има око 150.000 људи на целом подручју Југославије“.

Све је то довољно за закључак да Томашевић и његови рецензенти нису користили најважнија немачка ратна документа, већ су се у грађењу приче служили различитим триковима. На пример, при опису устанка у Србији 1941. године, они сву пажњу посвећују питању зашто је избио тај устанак. Мада постоје бројни извештаји Вермахта, највише цитирају извештаје једног цивила, и то политичара, Феликса Бензлера, представника Министарства спољних послова Трећег Рајха при немачкој Команди Србије, јер је он током августа 1941. користио термине “комунистички устанак“ и “комунистички покрет“, да би 12. септембра јавио: “Под утицајем националистички камуфлираних комунистичких парола, поједине четничке групе такође заузимају став против немачких окупационих трупа, иако до сада није дошло до борбе са њима“.

Потом се устанак сагледава са наоко свих страна: Стаљин 4. јула даје директиву комунистима да започну борбу против Немаца како би ослабио притисак на СССР и они то чине; обратно, британска влада током августа преко радија више пута понавља саопштење окупирнаим народима да не дижу устанке, јер би они “могли резултирати само оштрим репресалијама и губитком наших кључних људи“; Радио Лондон преноси и саопштење председника Југословенске владе генерала Душана Симовића, који је за прерано избијање устанка претио санкцијама његовим лидерима (као што је после Првог светског рата под истрагу стављен једини преживели лидер прерано дигнутог Топличког устанка 1917. године); све то се “у потпуности слагало са Михаиловићевим погледима“, итд.

Тако се на давдесетак страница објашњавају узроци устанка, док се уопште не даје његов ток, нити се ма који догађај описује прецизно. Готово све је подређено питању “зашто“, док се питању “шта“ посвећује тек по која реченица, попут ове: “Неки су четнички одреди заиста, нешто касније тог истог месеца, почели борбу против Немаца, на своју руку или повезани с партизанима“.

Наизглед, прича је логична.

Међутим, политичар Бензлер није био упућен у догађаје на терену, а донекле чак ни командант немачких трупа у Србији, генерал Данкелман, због чега је и смењен. Они су подлегли под утицај српских германофила, који су их увеђивали да је устанак комунистички. Ови су, пак, у почетку донекле били у праву, јер су комунисти 7. јула, убистом два српска жандарма, започели не устанак, већ револуцију. Пуковник Дража Михаиловић се тада тајно повезао са српском жандармеријом, најјачом домаћом оружаном формацијом на територији окупиране Србије, правећи план да она преузме главну улогу у уништењу комуниста, јер је била легална у односу на окупатора, тј. имала је слободу кретања, а сем тога и пре рата се борила против терориста Комунистичке партије. Међутим, германофили су сазнали за одласке команданта жандармерије, пуковника Јована Тришића, на Равну Гору, и затражили од Немаца да се жандармерија остави без оружја и мунције, а потом и укине, с образложењем да су већи непријатељ “енглески плаћеници“ четници. Испадањем жандармерије из игре, током августа и септембра, комунисти нагло заузимају релативно велику територију и почињу још више да убијају цивиле, које су називали “народним непријатељима“. Михаиловић, без довољно снаге да се обрачуна са комунистима, јер су му за петама били и Немци и домаћи германофили, прелази на план Б: покушава да стави комунисте под своју команду, одлажући њихово уништење, што му је била законска обавеза, за повољан тренутак (поред свега осталог, Томашевић и његови рецензенти уопште не стављају догађаје у законски оквир). Тај покушај успева само делимично, нарочито стварањем заједничких судова, јер су иначе комунисти осуђивали на смрт све богатије грађане, због конфискације имовине. Сем тога, у народу и војсци није постојала спремност за борбу против комуниста – највише је било код жандармерије – али је код најратоборнијих постојала спремност за борбу против традиционалних непријатеља Немаца. Да је Михаиловић само посматрао догађаје, такве би привукли комунисти, са њима би постали битан фактор и тек онда би могли “да узму власт па да убијају“.

Ова замршена прича распетљава се навођењем кључних немачких докумената. Оног 12. септембра, када је необавештени Бензлер јавио да још није дошло до борбе између четника и Вермахта, командант Југоистока, фелдмаршал Лист, известио је Врховну команду Вермахта да су до сада устаници “нетачно називани комунистима“. Генералштабни мајор Јарис из Команде Југоистока, 18. септембра пише да је устанак “под руководством бивших југословенских официра“. Генерал Фридрих Турнер, начелник Команде Србије, 21. септембра пише о устанку “Михаиловићевих банди“. Генерал Франц Беме, који је заменио Данкелмана, известио је 25. септембра: “Руководство је у рукама српских официра; војника и командног кадра изгледа да има довољно“.

Прича се распетљава и хронологијом догађаја, такође према немачким документима, а све пре поменутог Бензлеровог извештаја од 12. септембра:

– 31. августа 1941. четници ослобађају Лозницу (имали су осам погинулих и 10 рањених, док су немачки губици били 12 погинулих и 93 заробљена; то је био први ослобођени град у окупираној Европи).

– 1. септембра четници ослобађају Богатић (25 погинулих и више рањених, губици Немаца један мртав, осам рањених).

– 4. септебра четници ослобађају Крупањ. Губици: четници три мртва, партизани три мртва (чинили су 20 посто устаничких снага у нападу), Немци девет мртвих, 30 рањених и 130 заробљених.

– 6. септембра четници ослобађају Бању Ковиљачу. Губици: четници 41 мртав, Немци девет мртвих, 24 рањена, 51 заробљен, усташе – непознати губици.

Када су од краја септембра почела да стижу немачка појачања, јединице првог позива, на фронту испред њих били су четници, док су комунисти у дубокој позадини, са центром у Ужицу, формирали “органе народне власти“. Четници су задржавали ова појачања месец дана, да би она, стигавши до Ужица, сломила комунистичку одбрану за свега два сата.

Цена преурањеног устанка била је огромна. Према извештају генерала Бадера, Немци су од 1. септембра 1941. до 12. фебруара 1942. у казненим експедицимјама и за одмазду стрељали 20.149 Срба. Квота стотину за једног још није била испуњена и Бадер је наредио да се стреља још 3.484 Срба.

После овог искуства, народ је прозрео комунисте и они до краја рата нису имали упоруште у Србији, тако да су загосподарили тек иза совјетских тенкова.

На начин на који описује устанак у Србији 1941, Томашевић описује све догађаје. Споразуме са четницима које су Немци измишљали у психолошком рату, и на којима наравно нема потписа, он третира као стварне; споразуме са НДХ којима се забрањује одвођење Срба у логоре назива колаборацијом са усташама (мада они нису обухватали усташе и мада није забележена борба четника и усташа против партизана, док има више немачких докумената о борбама партизана и усташа против четника); напоре Италијана да зауставе ужасан геноцид хрватских формација над Србима и Јеврејима такође назива колаборацијом са четницима, као и сваку врсту убацивања Михаиловићевих људи у тзв. легализоване јединице, итд.

То су све професионални минуси. Међутим, називање геноцида до тада невиђених размера, у хрватској нацистичкој држави, “бруталним антисрпским мерама усташа“, представља велики морални пад. Чак је и Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Нојбахер, писао да овај геноцид “спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје“, процењујући “број закланих нез одбране“ на 750.000. О размерама геноцида сведочи и факат да су немачки генерали тражили укидање хрватске нацистичке државе, али то Хитлер није дозволио, док су згрожени Италијани окупирали половину њене територије.