Hits: 500
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц.
Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура.
Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 интернираних (1).
Логор Јасеновац, 28 км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941 (пре тога српски цивили убијани су клањем и бацањем у велебитске јаме, на острву Пагу, итд.). У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2″. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и сјекиром. Јасеновац се дијели на четири дијела, који су предвиђени за Србе, Јевреје, Хрвате „дисиденте“ и номаде; у глобалу има капацитет од 4.000 мјеста. Нови заробљеници стижу непрестано као што је непрекидан и ритам убијања. Сваки дан заробљеници морају да копају нове јаме и да сахрањују нове лешеве; међутим, многи лешеви се бацају у Саву и Струг (2). Звјерствима која су се примењивала у свим усташким логорима истребљења у Јасеновцу придодаје се ефикасност својствена нацистима. Током јануара и фебруара 1942. у логору се, у ствари, активирају два крематоријума које је пројектовао усташки пуковник Хинко Пићили. Ова постројења раде непрекидно дању и ноћу све до маја (када престају с радом из непознатих разлога), тј. око три мјесеца. У том периоду спаљено је око 15.000 тијела (3).
Извјесно вријеме дјеца остају у баракама заједно с осталим члановима породице. Касније, у децембру 1941, скупљају њих око 400, старосне доби између 4 и 14 година, а заповједник Вјерослав Лубурић наређује да им се даде на располагање једна барака и да их учитељи и професори, одабрани међу заробљеницима, уче да читају, пишу и пјевају. Ова режија присилног учења има један циљ: заповједник логора очекује посјету групе страних новинара и посматрача која ће доћи у пратњи једне хрватске делегације; четири дана након посјете новинара сва дјеца и њихови наставници су масакрирани (4).
У овој групи новинара посматрача која је крајем јануара 1942. прегледала логор Јасеновац налази се и Италијан Алфио Русо, који узалудно покушава да интерниранима постави питања (забрањено им је да одговарају). За ову прилику логор је „очишћен“, грозоте прикривене, па ипак италијански новинар биљежи: „Сваки дан улазе нови небројени станари, сваки дан одлазе они који су умрли од бола и мука“. Језовита атмосфера овог логора истребљења јасна је италијанском новинару, али измиче секретару ватиканског посланства, дон Ђузепеу Мазућију, као и секретару монсињора Степинца, свештенику Стјепану Лацковићу, а који су били дио делегације коју је у логору примио шеф усташке полиције Еуген Кватерник – Дидо (5).
Дана 19. новембра 1943. око 800 јеврејских интернираца логора Јасеновац укрцани су на шлепове и пребачени на другу обалу Саве, гдје су натерани да ископају јаме: своје гробнице, зато што су их по завршетку ископа усташе умлатиле маљевима. Крајем истог мјесеца нови заповедник логора, Ивица Матковић, подвргама 160 интелектуалаца (углавном учитеља) заточених у логору, једном „експерименту“: жели да испита колико времена једно људско биће може да преживи без воде и хране. Многи умиру након првих неколико дана, али четрдесетак „заморчића“ успијева да преживи, једући траву, а понекад и месо мртваца (6). На Бадњи дан, ови преживјели, користећи пролом облака, успијевају да пређу жичане препреке логора и да се баце у Саву. Усташки тамничари ваде из ријеке 35 живих и затварају их голе у једну бараку. Температура је минус 30 степени тако да сви умиру од хладноће.
Током зиме 1944-45. ритам смакнућа у логору Јасеновац се убрзава: приближава се крај поглавникове диктатуре, па џелати скраћују вријеме. Током марта и априла 1945. 15.000 нових интернираца бива истребљено одмах по доласку; преживјели логораши присиљени су да копају хиљаде лешева. Послије тога, да би избрисали трагове ужаса, дио логора је запаљен.
Двадесетог априла посљедњи преживјели логора Јасеновац покушавају да побјегну у маси. Највећи дио покошен је митраљеском ватром, успјело је да побегне само њих педесетак. Неколико дана касније усташки стражари минирају и дижу у ваздух последње остатке овог логора истребљења, остављајући рушевине одредима Народноослободилачке војске Југославије.
Први заповједник логора Јасеновац је усташки духовни поглавар Љубо Милош. Године 1948, у затвору у Загребу, Милош ће водити дуге разговоре с енглеским писцем Г. Билајнкином. Испричаће му, између осталога, како су прављени специјални ножеви за брже клање жртава, како су се користили маљеви за убијање мушакраца и жена и како су његови потчињени ходали по тијелима и главама дјеце да би их убили.
Милошев насљедник на мјесту заповједника усташког логора Јасеновац је фрањевачки фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић, звани ‘фра Сатана‘, поглавников пријатељ (који ће га наградити чином мајора усташког оружништва). Приликом преузимања заповједништва над овим логором истребљења ‘фра Сатана’ већ има несумњиву репутацију: овај католички фрањевац био је заповједник једне бригаде Павелићевог Тјелесног здруга, усташког ескадрона смрти, која је октобра 1941. у подручју између Бања Луке и Мотике, масакрирала 4.800 Срба (7), а новембра 1941. у основној школи у Криваји ножевима су искасапили српску православну дјецу (8). У логору се ‘фра Сатана’ не ограничава на то да заповиједа: и лично убија затворенике. О томе ће сведочити Шиме Риболи, заточеник логора Јасеновац:
“Једноставно је незамисливо да се један фрањевац покаже толико крволочним. Насупрот Матковићу и Милошу, који су својим поступцима откривали духовну подлост, фратар Филиповић је био финог и пријатног држања, осим за вријеме покоља. Тада је постајао невјероватан. Он је у Градини предводио починиоце масовних убистава. Излазио је сваке ноћи да би предводио клање и враћао се у зору с мантијом сасвим крвавом. Нико од убица није посједовао његову издржљивост. Једног дана, док је ручао, обратио му се један усташа и шапнуо му нешто на уво. Усташа се затим упутио ка огради логора и вратио се доводећи једног заточеника. Фратар Филиповић је устао и убио га. Несретник је пао на под. Фратар је поново сјео и мирно завршио оброк пошто је викнуо: ‘Доведите укопника!’“
Звјерства која је починио овај крволочни католички свештеник изазвала су протесте упућене примасу Хрватске, монсињору Степинцу. Надбискуп загребачки ће интервенисати прилично касно, 1943, тако што је само суспендовао фратра крволока од вршења духовничке функције, избјегавајући да примени драстичније мјере. Уосталом, ако је Мирослав Филиповић несумњиво један од најжешћих џелата у усташким логорима истребљења, исто тако сигурно није једини католички редовник који је био активан у тим логорима. О организацији истребљења у логору Јасеновац причаће један од његових највећих твораца, његов бивши заповједник Љубо Милош, у току свједочења које ће дати 9. јуна 1948. пред судом у Загребу:
„Послије стварања логора III – Циглана, почело је пристизање нових група које су биле све бројније и све чешће. На почетку су групе бројале око 300 особа, а касније су се попеле на 500, 1.000 и више, па чак и на 1.500. У изузетним случајевима поједини транспорти су прелазили и ову цифру. Број заточеника, међутим, стално се кретао око 3.000. Шта се дешавало с другима? Морам објаснити да су биле двијие врсте заточеника који су слати у Јасеновац. Они који су имали рјешење били су евидентирани у картотеци логора; они без рјешења нису ни евидентирани. Ових последњих било је далеко више и они су одмах одвођени на ликвидацију. Међу онима који су стизали с рјешењем било је осуђених на затворску казну од шест мјесеци до три године. Они који су имали рјешења на три године у већини случајева су такођер ликвидирани. О томе је постојао договор, тј. била су то Лубурићева наређења: ликвидирати одмах заточенике без рјешења и оне који имају рјешења на три године затвора. Познато ми је да је сваки пут пригодом одласка у Загреб, поради подношења извјешћа, Лубурића примао Павелић и да га је овај о свему информирао. Више пута ми је Лубурић говорио да ништа не ради самовољно него све по наредби претпостављених, тј. по наредби Павелића. Сваки пут када би број заточеника у Јасеновцу прешао утврђену границу, поради доласка нових обвезатно је издавана наредба за смањење тог броја ликвидацијом, при чему су најприје ликвидирани стари, болесни и они који тјелесно нису били способни за рад“.
Грозоте усташких логора истребљења изгледа да нису погодиле колективну савјест Хрвата. 31. јула 1966, приликом отварања Маузолеја у спомен жртвама у Јасеновцу, међу присутним представницима власти налази се и предсједник Сабора републике Хрватске, Стево Крајачић. Кад се свечаност завршила, рачунајући да је микрофон искључен, Крајачић је промрмљао, обраћајући се српским борцима: „Овдје смо вас премало побили“. Али, микрофони су били укључени и настао је скандал тако да је Крајачић био присиљен да послије неколико дана поднесе оставку.
Напомене уз текст:
(1) Ово застрашујуће бројчано признање даће Артуковић 1986, за вријеме процеса вођеног против бившег министра у Загребу. Пошто је послије рата пребегао у Сједињене Државе, Артуковић је 40 година успијевао да избјегне екстрадицију Југославији, коју су САД одобриле тек 1986. Овај џелат је умро у затвору док је процес још био у току.
(2) У логорима је организовано такмичење кољача, које се састојало у томе ко ће најбрже пререзати грло интернирцима специјалним закривљеним ножем који се звао „грависо“. Побједник таквих такмичења био је Петар Брзица, ученик фрањевачког сјеменишта у Широком Бријегу и припадник братства Крижара. У ноћи 29. августа 1942. у логору Јасеновац успио је да убије 1.300 особа.
(3) Усташки стражари нису довољни за одржавање страховитог ритма спаљивања. Тако се њима придружује стотињак Рома који су присиљени да се од заточеника претворе у саучеснике кољача с квалификацијом гробари.
(4) О нарочитој свирепости Лубурића према дјеци свједочиће послије рата деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, кога су ухапсили партизани: „Лубурић ми је наредио да подигнем десну ногу. Подигао сам је и он ми је испод ње ставио дијете. ‘Гази’, наредио ми је. Нагазио сам и здробио главу дјетета.“
(5) Присуство двојице духовника у делегацији разабире се из извјештаја који је у Берлин послао њемачки амбасадор у Загребу, Зигфрид Каше, 6. фебруара 1942.
(6) Свједоци Никола Кухада, Брајер и Шиме Риболи реферисаће да су присуствовали тим ужасним оброцима, уп.акта у процесу Степинац
(7) У току покоља у Мотики, фратар Мирослав Филиповић убио је ножем дјечака Ђуру Гламочанина и, суочен с ужаснутошћу својих потчињених, духовник је заурлао: „Ја претварам Ђавола у име Бога, слиједите мој примјер!“ Ову епизоду помиње чак и Степинчев бранилац Фјорело Кавали, који покољ Срба у Мотики дефинише као „казнену експедицију“ која је узрокована нападом Срба на један рудник угља у том подручју, а вођена је „због заштите католичког становништва“.
(8) Један очевидац овог покоља ће испричати: „Обучен у фратарску мантију, али са усташком капом на глави, Филиповић је ушао у разред у пратњи неколико усташа. Наредио је учитељици да одвоји православну дјецу од католичке и муслиманске. Учитељица је, не сумњајући ништа, позвала српску дјецу да изађу из клупа. Када су дјеца изашла у ходник фра Филиповић се устремио на ту групу и свима је пререзао грло у присуству друге дјеце која су урлала од страха. Растрганих и крвавих грла и груди дјеца су трчала као луда по ходнику, враћала се у учионицу, урлајући од бола и обузета страхом.
Изворно објављено 3. децембра 2013. г.
Аутор: Alexandar Lambros
Изворник: блог Б92
FOLLOW ME ON SOCIAL PLATFORMS
