РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ: dr Dušan Stupar, „Draža: Istina o četnicima“, Beograd, 2015

Само месец дана након званичне рехабилитације врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) и министра војног у влади проф. Београдског универзитета Слободана Јовановића – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, од стране државно-судских органа Републике Србије, у јуну месецу 2015. г. се појавила новопечена књига у форми монографије dr Dušana Stupara, Draža: Istina o četnicima: Ravnogorsko četništvo 1941−1945., Beograd: Vukotić medija−НИП Зрењанин (384 стр.) на латиничном алфабету. Књига се, бар у Београду у Кнез Михаиловој, налазила на ударном месту у излозима књижара које су је продавале како би одмах пролазницима запала за око. Књига на први поглед привлачи радозналост пролазника како својим насловом, обзиром да један просечни грађанин Србије (поготово Србин), очекује да прочита праву истину о „четницима“ Драже Михаиловића након вишедеценијског комунистичког мрака над овом круцијалном темом савремене повести југословенских народа и народности, тако и фотографијом самога Драже Михаиловића на насловној страни књиге. Цена књиге је приступачна (500 рсд), а квалитет штампе задовољавајући.

Међутим, проблеми са овом књигом настају одмах када је у руке узме један професионално-стручни историограф (не историчар, него баш историограф) и почне да је прелистава, што је увод у читање самог текста књиге, тј. публикације. Наравно, познато је да историографи (писци историје) књиге које претендују да буду историографско-научне, прелиставају након читања Предговора (пре детаљног ишчитавања читавог текста књиге) одпозади, тј. од задње корице ка предњој, а не обрнуто што је посао историчара (препричивача историје) јер се списак повесних извора на основу којих се историографска дела пишу налази на крају а не на почетку књиге. У овом конкретном случају, на задњој корици књиге се налази „четничка“ застава (са мртвачком главом и стандардним натписом „За краља и Отаџбину–Слобода или смрт“) али испрскана крвљу. Овај „крвави“ детаљ, наравно, одмах баца у сумњу читаву концепцију књиге и „историографске“ намере дотичног аутора које су формално презентоване у Предговору а које се могу свести на следеће четири тачке, тј. циљеве, монографије:

1. Да се Равногорски покрет Драже Михаиловића представи у правом историјском светлу на основу историјских чињеница заснованих на оригиналним документима различитог порекла као и на провереној литератури, то јест научним радовима домаћих и страних историографа (стр. 9).
2. Да се да објективна и непристрасна слика делатности четничког покрета Драже Михаиловића у Другом светском рату (стр. 9).
3. Да се документовано прикаже и докаже четничка колаборација са окупаторима и домаћим квислинзима (стр. 10).
4. Да се докаже да је партизански покрет Јосипа Броза Тита био једини антифашистички и ослободилачки покрет на тлу Југославије у Другом светском рату (стр. 6).

Прву велику сумњу на горе наведене ауторове „поштене“ научне циљеве монографије доводи последњи параграф Предговора у коме се аутор срдачно захваљује свим својим научним сарадницима и службама који су допринели да књига, као плод тридесетогодишњег рада, угледа светло дана, као и „рецензенима, уваженим научним радницима, чијим је сугестијама овај текст добио на садржају и квалитету“ а поготово сарадницима Војног архива Војноисторијског института, Архива Југославије, Архива Србије, Архива Београда и др. (стр. 12). Нажалост, нисмо успели никако да дознамо из самог текста књиге а поготово из њеног техничког описа ко су ти сарадници а поготово ко су званични рецензенти књиге који би требало да својим научним титулама, угледом, радним местом и именом и презименом гарантују да се у читаочевим рукама налази научно дело, а не некаква политичка пропаганда или идеолошко испирање мозгова! Једноставно речено, у књизи није конкретно наведено ни једно једино име било ког научног сарадника или пак, и нарочито, (бар једног) рецензента (а обично се ради о три). Вероватно зато што у стварности и непостоје како сарадници а поготово рецензенти јер овакву књигу очито нико од научног угледа није желео ни да рецензује. Зато је књига и објављена од стране некакве приватне провинцијске штампарске компаније јер ниједна научна институција није желела да стави своје име као издавача или штампача исте. Изводи из рецензија озбиљних монографија се такође, обично, објављују на задњој корици књиге у меком повезу (а не заставе испрскане крвљу) али то само под једним условом – да уопште и постоје.

Сарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Босна 1942

Иначе, запало нам је за око да је генерални директор једног од два издавача књиге (НИП „Зрењанин“ а.д.) извесни Далибор Бубњевић. Потсетили бисмо читалачку публику да је властито име Далибор једно од најчистијих „српских“ имена поред Томислава и Звонимира.

На званичном порталу издавачке куће Вукотић књига се у форми рецензије (вероватно и једине) рекламира латиницом као „Права истина о четницима, рађена на основу аутентичних докумената!“ Вредност књиге би требала по издавачу да буде и та што се користе по први пут одређена читничка документа из „њихове“ архиве као и то да аутор књиге расветљава праву истину о четничком покрету Драже Михаиловића – стварање „Велике Србије“, колаборација са окупатором и усташама, издаја Енглеза, зашто се краљ Петар определио за Тита, итд. Издавач на крају препоручује књигу читаоцима јер је „писана атрактивно, за широку читалачку публику, са обиљем информација и фотографија, које су, по први пут, дате на увид јавности“.

Након читања књиге и прегледавања свих објављених фотографија као и списка коришћене литературе и наравно, поготово, повесних извора, долазимо до следећих основних закључака у виду критичне рецензије текста:

1. Књига је заиста писана атрактивно и за широку читалачку публику и сходно томе сигурно не за професионалне историографе који чак нису нашли за сходно ни да напишу кратку рецензију на књигу нити пак да се у јавности огласе поводом исте након њеног објављивања. Очито је да књига сем чисто политичког циља нема никакве научне циљеве и да је једина сврха књиге, вероватно финансирана од стране СУБНОР-а или СПС-а, да поврати колико-толико озбиљно уздрмане идеолошке позиције Брозовог титоизма и његове квази-науке у форми титологије у широким народним масама. Из презимена аутора књиге је јасно да се ради о некоме чији су корени оданде одакле је Брозова партизанштина и дошла са бајонетима у Србију да је „ослободи“ од њених „четничких колаборациониста“, и врло је вероватно да аутор и сам долази из такве обитељи које су бојевале у саставима Брозових личких и крајишких дивизија.
2. Ауторово „откриће“ да је главни четнички политички пројекат за време рата био стварање послератне Велике Југославије са Великом Србијом, проширеном Словенијом и малом Хрватском је опште позната ствар чак и предметним наставницима историје у основним школама. За аутора је очигледно комунистичко прекомпоновање послератне Југославије на основама „јајарских“ одлука из новембра 1943. г. о разбијању српског етничког корпуса на неколико федералних јединица, формирање вештачких нација од српске, стварање Огромне Хрватске са Истром, Дубровником, Западним Сремом и Јужном Далмацијом, и мале Србије без КосМета и Војводине резултат исправне и демократско-антифашистичке борбе југословенских народа и народности у Другом светском рату под руководством генијалног „маршала“ Броза (и аустроугарског каплара из 42. Хрватске домобранске „Вражије дивизије“ која се „прославила“ у Мачви и Западној Србији 1914. и 1915. г.) против „србочетничко-шовинистичких“ формација Драже Михаиловића. Није јасно из текста књиге какву су то послератну федералну Југославију било које легалне и легитимне власти требале да створе након Јадовна, Пребиловаца, Градишке и Нове и Старе а поготово Јасеновца? Ваљда уједињену Хрватску од Јулијских Алпа до Дунава како је то тражио Павао Ритер Витезовић 1700. г. у свом програмском делу Croatia rediviva… Али је зато јасно да је Србију требало свести у границе отоманског Београдског пашалука због четничке колаборације са окупаторима и домаћим квислинзима што је у пракси коначно и урађено. Хрватска је, наравно, након 1945. г. добила своје авнојевске границе због велике и круцијалне улоге Хрвата Јосипа Броза Тита и његових постројби са територије Хрватске у борби против фашизма и фашистичке окупације Југославије. Титоистичка послератна мантра и јесте кована управо на аргументима и документима који се и налазе у овој и оваквим књигама: Србија је због четничке колаборације кажњена а Хрватска због своје антифашистичке борбе награђена након рата.
3. Фундаментална „вредност“ књиге је чињеница да је, као што је то и најављено у њеном Предговору и у рекламној рецензији књиге од стране издавача, монографија заснована на обилној архивској грађи из које се поједини документи тек сада дају јавности на увид. Међутим, та архивска грађа је углавном пореклом из послератних титоистичких државних архива чије су фондове и уздуж и попреко прочешљали и „дотерали у ред“ Ранковићеви ознаши и удбаши тако да се само може замислити о каквој се то грађи ради. Познато је да су органи службе државне безбедности Југославије у ове архивске фондове убацивали чисте фалсификате и то поготово у „четничку“ документацију. Наиме, ради се о документима писаним након рата са свим наводно оригиналним и потребним печатима и потписима али са уназад исписиваним датумима: нпр., наводно Дражино писмо Степинцу од 15. априла 1945. г. и то у две варијанте од које Дража није написао ни потписао ниједну. Иначе, познато је да је за истраживаче она права (заробљена) „четничка“ архива недоступна обзиром да се налази вероватно у приватној кући неког највишег Брозовог официра, тј. његових потомака, ако не и у иностранству у сефу неке банке. Брозове службе државних безбедности нису биле сигурно блесаве па да је пусте у јавни промет истраживачима и широким народним масама. Оно што је пуштено, прошло је и сито и решето „морално-политичке подобности“ пре него што је убачено у архиве.
4. У циљу фалсификовања праве и истините повеснице Југословена у Другом светском рату Брозова титографија се служила најгрубљим средствима као што су подметања лажних докумената у архиве, уклањање аутентичних докумената из архива, мењање садржаја оригиналних докумената, прављење монтираних фотографија (photoshoping), терање на сведочења лажних сведока на судским процесима, искривљавање статистичких и других фактографских података, снимање дугометражних „партизанских“ филмова заснованим на фалсификацији стварног стања ствари, недозвољавање превођења књига и друге стручне литературе као и објављивање докумената из иностранства која је актере догађаја приказивала у потпуно другачијем светлу него титографија, итд. Тако је и са многим фотографијама које се налазе као Додатак у књизи др Ступара а које су или грубо фотошопиране или невешто туширане или једноставно са погрешним објашњењима. Тако су четници са Немцима стварно четници али не Драже Михаиловића већ Косте Миловановића Пећанца или се уместо четника налазе Козаци или руски белогардејци из Југославије. У књизи је, нпр., објављена аутентична фотографија Павла Ђуришића у немачком аутомобилу и са Немцима у Београду испред здања садашње Народне скупштине Србије у Булевару Краља Александра. Међутим, аутор књиге нам некаже да је ова фотографија настала у мају 1944. г. а да је потпуковник Павле Ђуришић још у априлу 1943. г. напустио четнике Драже Михаиловића и прикључио се љотићевцима. За комунисте и др Ступара Ђуришић је још увек и у 1944. г. официр Равногорског покрета Драже Михаиловића и као такав долази у Београд на преговоре са Немцима. Клања Срба-партизана су иначе омиљена тема и “докази” издајничке политике Драже Михаиловића па тако и у овој књизи има неколико “кољачких” фотографија за које се, међутим, не зна ни где ни ко ни кога коље док се бар на једној од њих уместо крви жртве на кошуљи може распознати туш стављен у некој од ознашких канцеларија. На неколико фотографија са Немцима су уместо команданта Горске гарде Николе Калабића непознати Пећанчеви четници.

Сарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Јосипова Прва пролетерска бригада заједно са Антином Црном легијом, април 1942. г., Босна

Књига др Душана Ступара о наводној истини о Дражи Михаиловићу (1893.−1946. г.) и његовим четницима има за свој основни циљ, како то и стоји у њеном Предговору, да рехабилитује праву истину о улози партизанског и четничког покрета на просторима Југославије у Другом светском рату. Међутим, она је заснована на једној од највећих и најноторнијих лажних теза анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас а то је да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу.

Ова мантра се на жалост Србима потура и протура и данас обзиром да ни код Срба као националног колектива нити у земљи Србији није дошло до детитоизације народа и државе, а такво ће стање трајати све дотле док на власти у Београду (тј. Титобургу) буду били не-Срби и прекодринска Брозова динариодна камелеон-партизанштина која партијске књижице мења али власт и „револуционарно-народноослободилачке“ привилегије ни за живу главу. Прослава седамдесетогодишњице „Дана ослобођења Београда“ 20. октобра 2014. г. са све гламурозном војном парадом (учествовала је комплетна ратна техника Србије са којом вероватно не може да се одбрани ни Крагујевачки округ у Шумадији уколико Шиптари са Косова крену на Београд) је била јасна порука грађанима Србије да су прекодринско-динарско-титоистички „ослободиоци“ још увек газде у туђој кући.

Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима.

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије на пре свега антисрпским и антисрбијанским основама (нпр. стварањем Велике Хрватске са једне стране и Србије Бизмарк-Брозовог пашалука са друге, итд.).

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића. Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста (и залуђених али и перфидно-подмуклих Срба који су ишли са њима) у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте и аустроугарског каплара били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Данас је историчарима добро познато да је тај непријатељ био само један – четници Драже Михаиловића и његови патриотски Срби.

Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне, после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија (која је од стране југо-комуниста намерно и погрешно представљана као руска) доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. г.

У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападани. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора. Наравно, прекодринском Хрвату Јосипу Брозу Титу као и несрпском руководству КПЈ није било нимало стало колико ће Немци стрељати србијанских цивила ради одмазде за војне акције против Вермахта.

Сарадња Брозових партизана са Павелићевим усташама: Велика Кладуша, Босна, 1944. г.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.

На крају бисмо навели и један карактеристичан титоистички пропагандни трик за време рата а то је слање „апела родољуба из Југославије“ у којима се четници Драже Михаиловића оптужују за отворену колаборацију са Немцима, а партизани приказују као једини родољуби и борци за ослобођење читаве земље. Наравно, овакве апеле су писали сами титоисти а потписивали их у име југословенских родољуба. Тако је, нпр., коминтернин радио Слободна Југославија (који се емитовао из Кујбишева) објавио 6. јула 1942. г. наводни позив „патриота Црне Горе, Санџака и Боке Которске“ (без иједног имена и презимена) у коме су равногорце Драже Михаиловића отворено назвали колаборационистима али и јединим покретачима „братоубилачког рата“. Овај документ је објављен као оригинално-аутентичан у чувеним послератним титоистичким вишетомним зборницима тзв. НОБ-а на које се углавном и позива др Ступар као на зборнике релевантних докумената. Југословенски титоистички архиви су иначе препуни оваквих оригинално-аутентичних докумената, који као такви заправо и јесу, или бар неки од њих, али релевантни за праве историографе сигурно нису. Текст овог документа је, иначе, три дана касније пренела агенција ТАСС а убрзо објавили и неки комунистички листови на западу што је Стаљин наравно само и чекао како би и формално имао повода да призна покрет аустроугарског каплара као једине патриотске војне формације која се бори у Југославији за њено ослобођење од окупатора. Тај покрет руку на срце и јесте био патриотски али хрватски и антисрпски а поготово антисрбијански.

На крају бисмо волели да прочитамо и књигу од истог аутора са насловом Тито – Истина о партизанима у којој би се приказала права истина о Брозовим “црвеним усташама” из НДХ, о њиховој доказаној планској и систематској сарадњи са усташама, Немцима и Италијанима (са приложеним аутентичним и оригиналним фотографијама), садистичким убијањем српских цивила у Србији, Херцеговини и Црној Гори (“пасија гробља”) за време рата, масовним егзекуцијама грађана Србије (до 100.000) након “ослобођења” 1944. г. и терору над Србијом након Другог светског рата (препоручујемо збирку докумената: Срђан Цветковић, У име народа!: Илустрована енциклопедија политичке репресије у Србији 1944−1953, Београд: Историјски музеј Србије−Evro-Giunti, 2014; рецензенти: Др Коста Николић и Др Владимир Петровић). У међувремену, др Ступар ће можда издати и допуњено и исправљено издање књиге Дража: Истина о четницима (можда чак и на ћирилици) за које препоручујемо само два скорија мемоарска издања услед недостатка простора: Миодраг Бељаковић, Под облацима Србије, Крагујевац: Јефимија, 2004 и Група аутора, Равногорска омладина у рату 1941−1945, Београд: Војна штампарија Београд, 2008 уз молбу да не заборави да наведе сва Дражина одликовања, признања и похвале које је добијао за време и након рата од савезничких команданата и председника држава за допринос његових равногораца општој борби против фашизма. За друга Тита не мора да се труди да их пронађе јер Броз такве похвале, признања и одликовања никада није ни добио чак ни од Стаљина. Додуше јесте и он одликован за своје ратне заслуге али нешто раније и то од аустроугарског цара Фрање Јосифа Првог 1915. г. за своје учешће на фронту у Србији.

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2015

Save

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic