КОМЕНТАР: “Коме треба нова Титоник Србија?”

Тренутно се Република Остатака Србије налази на коначном путу и de jure признавања друге албанске националне државе – Косова. Влада у Београду је већ дала зелено светло за примање Косова у Међународни олимпијски комитет, јер без тог светла Косово и не би могло да буде примљено, а управо ових дана та иста Влада најављује и промену Устава, тј. избацивање члана о Косову као интегралном делу државе Србије. И то све зарад испуњавања свих услова Европске Уније како би се ушло у исту јер „Куд мали Мујо, ту и ми“.

Двадесет и првог јануара 2014. г. званично је отпочео процес преговора Србије (тј. њених територијалних остатака) са Бриселом о учлањивању ове прве у Европску Унију. Тим поводом се и српски еурофанови нескидају са домаћих мас-медија како би потврдили „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“. И није ни чудо што су и пре шездесетак година као и данас највећи заговорници и прве и друге Титославије управо „пасиваши“ – углавном родни динарски ијекавци и њихови директни потомци који су сишли са високопланинских пасивних предела у плодне жупе где су од политичких комесара чули да у комунизму све пада са неба само треба да се узме пушка у руке и освоји власт уз истеривање „жупљана“ из својих домова (колективизација), увођења командне економије задругарског карактера (совховизација) и уништавања економске базе контрареволуционарних петоколонаша (национализација).

Тако смо тренутно у ситуацији да нас у ново идеално вишенационално комунистичко друштво угуравају и штапом и канапом трећегенерацијски потомци „Шесте личке“ стим што су сада у игри „неисцрпни структурални фондови Европске Уније“ уместо мегаломанских новчаних поклона и кредита од СССР-а (до 1948. г.), Запада и ММФ-а које је добијао и подизао друг Тито, а нација требала да отплаћује након његове смрти. На крају ће то све ипак „народ позлатити“, а принцип је исти све су остало нијансе. [1]

Српски народ је у својој модерној повести (од 1804. г. до данас) живео укупно у осам (8) мултиетничких политичких творевина од којих му се свака разлупала о главу тонући заједно са њиховим олупинама на дно мора. Да се укратко потсетимо о којим Титаник/Титоник лађама се радило:

  1. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. г. до 1929. г.,
  2. Краљевина Југославија од 1929. г. до 1941. г.,
  3. Демократска Федеративна Југославија 1945. г.,
  4. Федеративна Народна Република Југославија 1945. г. до 1963. г.,
  5. Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963. г. до 1991. г.,[2]
  6. Крња Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1991. г. до 1992. г.,
  7. Савезна Република Југославија од 1992. г. до 2003. г. и
  8. Државна Заједница Србије и Црне Горе од 2003. г. до 2006. г.

Дакле осам Титаника/Титоника и осам потапања након очајног мултиетничког и вишенационалног заједничког кормиларења („крмчијања“) и коначног насукавања на санте леда и разне Сциле и Харибде. У вези са горе споменутим, три су упечатљива повесна куриозитета:

  1. Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева није никада одржан општенародни српски референдум о уласку у заједничко мулти- етничко, национално, конфесионално, језичко/културолошко… политичко заједништво са осталом јужнословенском (и нејужнословенском) „братијом“. Дакле, у свим овим случајевима се радило о политичкој вољи „одозго“, али су дебљи крај при потонућима Титаник-Титоника извлачили управо они „одоздо“, тј. широке народне масе које се нису ни питале да ли желе да живе у оваквим крпа-заједницама скупљеним и с конца и с конопца.
  2. Исто тако, ни у једном од наведених горњих случајева није никада расписан општесрпски плебисцит са циљем провере народне и националне воље за даљи останак у оваквим „multi“ творевинама за разлику од неких других „братских“ компатриота. Иначе, да се потсетимо, основна демократска процедура и ред подразумевају да се периодично на сваких 4, 5, 7… година проверава воља бирача по питању састава Парламента и избора Председника. Не постоји ни један једини рационални разлог зашто се не би по тако међународно демократски утврђеном тајмингу проверавала и воља бирача (тј. нације) по питању даљег останка и опстанка у „multi“ наднационалним политичким творевинама, тј. државама.
  3. Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева владар Србије (тј. над Србијом) није рођен на њеној територији почевши од Краља Александра који је рођен на Цетињу, преко Тита рођеног у Кумровцу и Слободана Милошевића рођеног врло вероватно у Љевој Ријеци у Црној Гори па до Сарајлије Бориса Тадића. По овом питању Устав Сједињених Америчких Држава је крајње децидан: кандидат за Председника САД-а мора да буде и рођен на њеној територији![3] И то с разлогом: ко год је положио испит из предмета „Педагогија“ (нпр. они који се спремају да сутра буду предавачи неког наставног предмета у основним и/или средњим школама) научили су од писаца одговарајућих уџбеника да се код човека најупечатљивије животне слике из детињства формирају до око 10-те године живота – тј. до око 10-те године живота можемо говорити о човековим психолошким коренима! Корени се не заборављају (као ни матерњи језик), а једина искрена љубав од колевке па до гроба јесте управо она према коренима! Као пример можемо навести случај Мехмеда Паше Соколовића који никада није заборавио своје српске корене иако је потурчен („данак у крви“) у својој 9-ој години живота. Другим речима, зашто би нпр. тамо неком Сарајлији (нпр. од оца ОЗНА-ша Црногорца и матере Хрватице од усташке обитељи Францетића) имало стало за Дечане, Грачаницу, Газиместан… кад их се из детињства уопште и не сећа (било директно или преко обитељско-школског едукативног система). То су за њега и њему сличнима тзв. „шпанска села“ која могу да буду и са ове и са оне стране државне границе под условом да он седи у Старом двору у Улици Краља Милана у Београду. С друге стране, применом овог тзв. ius soli (права земље) како за додељивање држављанства тако и за вршење државничке службе засноване на том истом држављанству примењује се морално оправдан принцип директне физичке припадности одређеној просторној заједници која се стога сматра својом самим актом рођења у њој уз очекивање да ће се управо према оваквој заједници испољити највећи степен солидарности и лојалности од стране припадника рођеној у њој.[4]

Уколико горње редове преточимо у дневнополитичку стварност Остатака пречанске херцегбосанске, крајишке и црногорске Србије није тешко закључити зашто нас разноразни „Еуродинарци“ упорно покушавају превести жедне преко косметске бистре србијанске воде испирајући нам мозак да су нам Отаџбина Париз, Берлин, Хелсинки, Порто… а не Пећ, Приштина, Гњилане… (сутра можда Единбург уместо Ниша, Братислава уместо Новог Сада, Минхен уместо Фрушке Горе, а Ротердам уместо Пријепоља). Коме још од србијанских аутохтоних Срба (они који живе у Србији и по оцу и по мајци најмање 100 година у континуитету) треба девета Југославија са главним градом у Бриселу? Ваљда још само онима који иду на комеморативне скупове својим земљацима у Поточаре (западно од Дрине) али Крагујевац и његов Крвави октобар (источно од Дрине) заобилазе „као киша око Крагујевца“. Свака тица своме јату лети.

У којој држави живи један грађанин Србије уверавамо се сви приликом обележавања тзв. „Ослобођења Београда“ из 1944. г. За разлику од свих бивших источноевропских нација и земаља које су или већ изашле из транзиционог анти-бољшевичког периода (у шта су након тога упали је њихова приватно-национална ствар) или су у најгорем случају почеле да се мрдају у том смеру, Србија још увек живи у времену битака на Неретви и Сутјесци, а њоме влада један од највећих монструма у европској повести и то веровали или не – право из гроба. У многим, ако не и свим, другим сличним случајевима би се земни остаци овог психопатолошког (србомрзачко-србождерског) монструма (уколико се уопште и налазе на територији бивше Југославије) одавно нашла у градској канализацији или на првој оближњој ђубришној депонији. Једино је још у Србији могуће да такве монструозне типове још увек, и то након пуне три деценије од преминућа, сви Београдски режими држе у маузолеју као звезду водиљу с чијег пута се не сме скренути – „Друже монструме ми ти се кунемо да са твог крваво-србождерског пута ни случајно не скренемо!“[5] Прошле године су му придодали и последњу супругу која као ни он није рођена у Србији, али јесте сахрањена на елитној локацији у Београду. Да случајно ни један пречански динарац-титоиста не остане ван „Отаџбине“ Србије јер „И после монструма, Унија“.

НАПОМЕНЕ:

[1] О првих десет година стварања идеалног друштва у Титославији од стране Брозових полуписмених револуционара и прекодринских „ослободилаца“ видети у: Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја Штампа, 2004. Драгнић у овој књизи истиче да су Титоисти на власт дошли захваљујући следећим разлозима: имали су јасну идеологију и чврсту намеру, дисциплиновану организацију, мудру пропаганду, револуционарне јединице су им се кретале у оквирима запоседнутих стратешких положаја у централном брдовитом делу земље, добили су круцијалну помоћ са запада и обезбедили у одлучном тренутку директну војну потпору Стаљинове Црвене Армије у октобру 1944. г. окупирајући тако прво Београд и Србију, а затим и остатак земље (Ibid., стр. 60−67).

[2] О Титоник Југославијама у временском периоду од 1918. г. до 1991. г. видети у: Branko Petranović, Momčilo Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd: GIAP „Dragan Srnić“ Šabac, 1991.

[3] Устав Републике Литваније, Члан 78.-ми, захтева да кандидат за Председника Републике буде етнички Литванац.

[4] О неким аспектима држављанства видети у: Dina Kiwan, “Developing a model of inclusive citizenship. ‘Institutional multiculturalism’ and the citizen−state relationship”, Theory and Research in Education, vol. 5 (2), 2007, pp. 225−240; Alian Touraine, “Many cultures, one citizenship”, Philosophy and Social Criticism, vol. 37 (4), 2011, pp. 393−399.

[5] О овом монструму видети у: Владимир Адамовић, Три диктатора−Стаљин, Хитлер, Тито. Психопатолошка паралела, Београд: Informatika, 2008; Перо Симић, Звонимир Деспот, Тито. Строго поверљиво. Архивски документи, Београд: Службени гласник, 2010; Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I−II, Beograd: Laguna, 2013; Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito: Konačna istina, Beograd: Novmark, 2013.


Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global/politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2015

www.global-politics/sotirovic