Hits: 125
Управо у циљу спречавања избијања грађанског рата у Б-Х са унапред предвидљивим последицама (узимајући у обзир историјско наслеђе међунационалних односа) организована је међународна конференција о овој југословенској републици под покровитељством Европске Заједнице а под руководством искусног дипломате Жозе Кутиљера из Португала. Прве седнице конференције су отворене у Сарајеву и то 14. фебруара 1992. г. На заседање конференције у Сарајеву Жозе Кутиљеро је дошао са већ унапред припремљеним нацртом о успостављању неке врсте босанскохерцеговачке конфедерације, а суштина политике тог нацрта се састојала у примени тзв. „швајцарског“ модела на Балкану, тј. у подели читаве Б-Х на етнонационалне политичке целине – кантоне. Кутиљерова логика размишљања је у принципу била једноставна – ако такав модел може да функционише у европској Швајцарској зашто не би могао и у балканској Б-Х.
Међународна конференција о Б-Х је након Сарајева, 21. фебруара наставила свој рад у Лисабону, а 9. марта у Бриселу. Принцип Кутиљерове кантонизације Б-Х је био заснован пре свега на етнонационалном начелу али су и економски, географски, повесни и верски критеријуми узимани у обзир. Сам творац овог пројекта је предлагао да се за основу кантоналног разрганичења узме попис становништва БиХ из 1981. г. Тако су према том попису, 52 општине имале муслиманску већину (37 апсолутну и 15 релативну), 37 имале српску већину а 20 хрватску већину. Ипак, одмах на почетку преговора се испоставило да Кутиљерова мапа не одговара захтевима трију сукобљених страна. Конкретно, Мате Бобан на челу хрватске делегације је захтевао 32% територије Б-Х за херцегбосанске Хрвате, док је Радован Караџић на челу српске делегације из Б-Х тражио 70% босанскохерцеговачке земље за Србе.
До 18. марта 1992. г., када је коначно потписан Кутиљеров план о кантонизацији Б-Х, ставови три супротстављене стране у преговорима су се усагласили. Тако су и муслиманска и хрватска и српска страна у Б-Х тог дана потписале „Основне принципе уставног решења за Босну и Херцеговину“, а којима је уговорено да Б-Х остане у постојећим границама као јединствена држава али са три конститутивне јединице од којих би свака била заснована на етнонационалном принципу и неутралног Града Сарајева.
Иако је у почетку након стављања потписа на Кутиљеров план о кантонизацији Б-Х изгледало да је грађански рат и стварно избегнут постизањем искреног споразума све три стране о међународно признатој јединственој и функционалној „Швајцарској на Балкану“ лидер муслиманске преговарачке стране – Алија Изетбеговић, прави неочекивани политички salto mortale који само неколико дана касније уводи БиХ у крвави грађански рат. Наиме, оно што је урадио Изетбеговић након потписивања Кутиљеровог плана сигурно би требало да уђе у анале прљаве дипломатије с обзиром да је након разговора са (последњим) америчким амбасадором у СФР Југославији, Вореном Цимерманом, променио став и повукао потпис са споразума јер му је Вашингтон понудио више од Кутиљера а то је не само јединствена већ и унитарна Б-Х. Као директна последица оваквог америчког мига долази 6. априла 1992. г. до признавања независне Б-Х од стране Европске Заједнице као целовите и унитарне државе уз формално образложење да се оваквим ужурбаним дипломатским потезом спречавају сукоби (који су иначе већ избили 1. марта 1992. г.). Међутим, Изетбеговићево поништавање Лисабонског споразума као и исхитрено признавање независне Б-Х након тога су само долили уље на ватру међуетничких сукоба у несуђеној „Швајцарској на Балкану“.
Др. Владислав Б. Сотировић
Предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
© Vladislav B. Sotirović 2019
Текст је објављен у београдском дневном листу Политика
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest
Read our Disclaimer/Legal Statement!
