ПАРТИЗАНШТИНА: “Одмазда и терор у Београду”

June 19, 2020Vladislav B. Sotirovic

Србија и њени градови, као центар колаборације, легло “буржоазије и народних непријатеља”, као носилац “великосрпског хегемонизма”, били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања – страх и еуфорија. Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима који су проносиле избеглице из Љига, Ваљева, Чачка, Краљева и других места у Србији, о комунистичким чисткама и стрељањима свакога за кога се тврдило да је био у било каквој сарадњи са Немцима. Причало се да је из Ужичке Пожеге избегло скоро све мушко становништво у околне шуме плашећи се одмазде. Број места за одлазак из земље је био ограничен и резервисан претежно за најбитније експоненте антикомунистичких покрета, а последњим возом кренуо је Димитрије Љотић 12. октобра 1944. (већина функционера, па и Милан Недић, отишла је још 6. октобра 1944).

СОВЈЕТСКЕ трупе допрле су до периферије града 8. октобра. У кафанама у Умци и Рипњу, крај Београда, могле су се видети сцене “масовног шишања и бријања четника”, нешто из разочарања због краљевог прогласа од 12. септембра када је изговорио реченицу: “Ко не приђе маршалу Титу, неће успети да се ослободи издајничког жига ни пред народом ни пред историјом”, а више због безбедности, како би остали непримећени у покушају да се сакрију у граду или се докопају Босне, где се главнина повлачила. Тријумфалан и харизматичан улазак Јосипа Броза Тита после 20. октобра 1944. године, из правца срушеног Панчевачког моста, у тек ослобођени град са најближим сарадницима, унео је велику зебњу у срца многих Београђана несклоних комунистичкој идеологији.

БЕОГРАД, као најважнији центар српске реакције у очима водећих комуниста, требало је с посебном пажњом очистити од “ненародних елемената”. Успостављање народне власти пратио је дивљи обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату. Дивља чишћења обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, о чему се, ипак, испоставило да постоје и писани трагови тако да је данас могуће доћи до ширих и прецизних сазнања. Не треба губити из вида да се све одвијало у атмосфери незавршеног рата, у време када су се још могле чути топовске салве са Сремског фронта удаљеног свега стотинак километара. Оно што данас знамо о овом насиљу поред тек одскора доступних најважнијих полицијско-безбедносних и војних извора углавном се базира на изјавама, сведочењу и мемоарима жртава и савременика, а ређе актера, посебно главних.

СТРАХ И ОЧАЈ У АТМОСФЕРИ ЛИНЧА Апокалиптична осећања, страх и очај, у атмосфери линча, када се није знало шта доноси сутра, могу се само наслутити из појединих записа, припадника грађанске класе, или као што је сећање пензионисаног пилота Ђорђа Лалатовића: “Чујеш ово и оно, не можеш просто да верујеш, осврћеш се по комшилуку да видиш колико је упражњених места, а оно све попуњено неким фанатизованим и дресираним дошљацима из Црне Горе и Херцеговине. Они се горко обрушују на тебе и ако си у славу победе и ослобођења пронашао и обукао имало свечаније одело, отимају ти и цепају новине режећи: ,Куш реакцијо!, Оне којима си до јуче помагао да не умру од глади, делио си са њима и последњи тањир качамака, одједном те пријављују да ниси ишао на овај или онај митинг.

ИСПОВЕСТ мајора Озне Милана Трешњића, касније генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, изузетно је значајна у том смислу. Његова пробуђена савест проговорила је крајем осамдесетих година прошлог века. Његово сведочење као учесника омогућава нам да јасније сагледамо атмосферу у којој је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора, али и невиних грађана. Трешњић наводи да је предложен за официра Озне у првој бригади Шесте личке дивизије, априла 1944. године, пред десант на Дрвар, од стране високог официра безбедности Драгослава Пешића. При ослобађању Београда, октобра 1944, добио је задатак да заузме зграду XII кварта Управе града Београда на Дедињу и отпочне успостављање народне власти. То је превасходно подразумевало прикупљање података о држању становништва у време окупације, хапшење сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

ШТАБ савезне Озне налазио се при Врховном штабу, али истовремено и у штабу II корпуса, смештеном најпре у Маглајској улици на Дедињу, а потом је премештен у центар града (угао Змај Јовине и Симине). Савезном Озном су у прво време руководили Ђуро Станковић, Сретен Вулић, Срђан Брујић (сви из Шесте личке), Павле Пекић, Мома Дугалић и Драгослав Пешић. Они су примали официре Озне из 16 квартова у Београду, који су им долазили на реферисање, са списковима припадника квислиншког апарата и грађана оптужених за сарадњу са окупатором.

У БЕЗБЕДНОСНИМ круговима акција ликвидације народних непријатеља била је позната под шифром “црне тачке”. Ратну психологију и мржњу ослободилаца према београдској чаршији делимично одсликавају и споменуте успомене мајора Трешњића:

“Заклео сам се још као скојевац, да ћу кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати.”

У очима нарочито личких, кордунашких и крајишких партизана, унесрећених ратом, Београд је био фашистичко гнездо које треба потпуно очистити.

О ЕМОТИВНОМ набоју ослободилаца сведочи и Момчило Дугалић, такође један од челника Озне у јесен 1944. године:

“Сећам се да сам, негде у почетку рата, рекао себи да, ако останем жив, морам да посетим Бањички логор. Октобра 1944. дошао сам на Трошарину, тамо су тада били пашњаци са овцама, кренуо ка Бањици и прва соба на коју сам наишао била је препуна докумената побијених родољуба. Од улаза до дна собе више од једног метра висока гомила! Како онда да не хапсимо и не судимо злочинцима?”

Познати ознаш из XII кварта (Дедиње-Сењак) Бата Живанчевић исповедио се Ђорђу Лаловићу, којег је више пута саслушавао и лично познавао:

“Човеку, којег је требало да ликвидирам, ставио сам пиштољ у уста. Молио је и кукао: ‘Синко, имам два сина као што си ти!’ Ја сам опалио револвер и разнео му главу. Тада сам сматрао да сам учинио велику ствар за партију.”