МОЈ КОМЕНТАР: “Да ли је на помолу глобални Ледени рат (the Ice War) између Запада и Истока?”

Share

Hits: 42

Тренутна ситуација у међународним односима инспирисана случајем Украјине и око ње је већ довела до драстичног захлађења политичких, економских и свих других односа између Русије и Запада (НАТО и ЕУ) са реалном тенденцијом да се ово захлађење ускоро претвори у нови и још хладнији глобални рат на релацији Запад-Исток – дуготрајни Ледени рат (the Ice War). У овом случају, окосницу источних снага чиниле би Русија, Кина, Иран, Индија, исламске земље Централне Азије и Северна Кореја бар за почетак. Западна алијанса је већ увелико формирана али из које би временом могло бити неколико земаља отпадница које би промениле страну. У сваком случају, долазећи глобални Ледени рат има корена у тзв. Украјинској кризи која је отпочела насилном променом легалних власти у Кијеву 2014. г.

Иако Украјина није формална чланица НАТО пакта (као што то није била ни Титова Југославија), она је део онога што НАТО назива „програмом интероперабилности партнера побољшаних могућности“. Другим речима, то конкретно значи да Украјина добија од НАТО пакта оно што НАТО назива „побољшаним приступом програмима и вежбама интероперабилности и више размене информација, укључујући научене лекције“ (извор: НАТО веб-сајт). Није шија него врат! Оваква политика је додатно побољшана у корист Украјине у новембру 2021. г., када су Вашингтон (примарни менаџер НАТО алијансе) и Кијев потписали Повељу о стратешком партнерству (тј. de facto прикључење Украјине НАТО пакту). Кључни елементи ове повеље укључују заједничке војне вежбе, лакши приступ куповини америчког оружја, посвећеност акцијама против Русије, укључујући одбијање да прихвати било коју другу географско-политичку ознаку осим тренутне ознаке званичне Украјине и НАТО за Источну Украјину и Крим (тј., да су Донбас и Крим саставни делови Украјине), минимизирање фашистичких злочина у Украјини од 2014. г. до данас и да „промовише либерализацију услова трговине и олакша приступ тржиштима роба и услуга“ за робу и финансијске инструменте из САД.

Потребно је напоменути да је Украјина изменила свој Устав не само да би олакшала своју формалну инкорпорацију у НАТО структуре, већ и да би та инкорпорација постала главни национални геостратешки и политички циљ. Међутим, реално гледано, за земљу чија Влада формално тврди да жели да буде независна и неутрална, изгледа да овакво стање ствари у односима са НАТО пактом поништава ту тврдњу. Доводи се такође у питање које врсте награда су обећане актуелним владајућим елитама у Украјини за овакву у основи русофобичну политику.

То је политика „промовисати либерализацију услова трговине и олакшати приступ тржиштима роба и услуга“ која дефинише праву улогу НАТО алијансе, посебно у ери након нестанка СССР. Не треба заборавити да је НАТО увек био војно крило америчког капитализма и империјализма у Европи. То се није променило још од краја Другог светског рата. Међутим, како су националне економије Европе расле у последње три деценије XX века, као последица се догодило да су неке од тих економија почеле да се такмиче са економијом САД, а пре свега економија уједињене Немачке након 1989. г. (Четврти немачки рајх). Елементарни фактор у том процесу је био прелазак на оно што је познато као неолиберализам.

Ова најновија фаза монополског капитализма је либерализовала трговину између нација, омогућила све већа улагања у шпекулативне финансијске акције и подстакла акумулацију непристојних количина богатства од стране веома малог броја појединаца и банака. Амерички производни интереси су се преселили у иностранство — углавном у азијске земље — како би снизили своје трошкове рада и дошли до новоотворених тржишта и наравно већих профитних зарада. Наравно, наставила се континуирана експлоатација ресурса од стране глобалног Севера у другим земљама углавном са јужне хемисфере. Након што је Совјетски Савез распуштен 1990. г., амерички политички и економски владари кренули су напред са оним што се најбоље може окарактерисати као капитализам у његовом најбруталнијем и најпримитивнијем облику. Другим речима, то је више личило на организовани криминал, са синдикатима који су се борили против њега у борби за контролу над бившим државним предузећима, земљом и политичком моћи. Када је све већ скоро било урађено, бар што се тиче Јељциновске Русије, која је скоро у потпуности претворена у западну колонију типа Африке из XIX века, појавио се Владимир Путин и његова екипа у Кремљу да спасавају шта се спасити могло од западних и прозападних хијена.

У међувремену, НАТО је одбацио напоре неких истакнутих политичара, цивилног друштва и многих других који су се надали мирнијем и сигурнијем свету након Хладног рата 1.0. (1949.−1989. г.). Уместо тога, САД су ушле у Хладни рат 2.0 користећи се новцем америчких пореских обвезника, капиталним инвестицијама и обећањима о лиферовању оружја. Док су се финансијски интереси у САД и на Западу вртели и бавили покушајем непријатељског преузимања руске економије у своје руке, НАТО је одиграо своју улогу – да окружи Русију државама-чланицама везаним за НАТО империјални савез. Ништа није било искључено у овој НАТО војнополитичкој мисији као што су лажи о неширењу, сумњиви послови наоружавања, претње недавањем потребних средстава, обећања о новцу и оружју, итд. НАТО успех у постизању циља приближавања границама Русије је картографски очигледан. Ако се погледа мапа НАТО алијансе 1989. г. и НАТО алијансе 2022. г., то постаје сасвим јасно без икаквог коментара. Чињеница је да НАТО данас чврсто контролише судбину европске војске јаче него икада раније. Било је само питање времена када ће та НАТО армада директно да удари на Русију као Наполеон 1812. г. или Хитлер 1941. г. То стање неизвесности је 24. фебруара 2022. г. коначно пресекао Владимир Путин специјалном антинацистичком (у суштини анти-НАТО-овском) војном операцијом у Украјини (Нацикрајини).

Тренутна руска војна интервенција у Украјини означила је крај епохе у сфери глобалних односа у форми Pax Americana након што је председник Владимир Путин покренуо војну акцију 24. фебруара 2022. г. у циљу денацификације и пацификације Украјине којом се de facto спречава планирани НАТО удар на Русију. Последице ове акције ће се осећати дуго наредних година ако не и деценија, али је Русија на себе преузела одговорност улоге да постане покретач фундаменталних демократских промена у међународним односима у глобалној политици. Операција оружаних снага Русије у Украјини сигурно означава крај једне ере у светској политици – крај ере глобалне доминације САД. Та ера је почела распуштањем СССР и његовим крајем 1991. г. (као и Варшавског пакта), када је прилично стабилна биполарна структура (САД-СССР) поништена оним што је остало познато као тзв. „либерални светски поредак“ који је отворио пут САД и њеним савезницима да играју доминантну улогу у међународној политици компонованој око универзалистичке идеологије либерализма, тј. западног империјализма.

Међутим, врло брзо се испоставило да је Pax Americana систем нефлексибилан, униполаран и климав јер је концептуално искључио сваку равнотежу моћи (balance of power). Оно што је, међутим, још важније, није омогућио довољан ниво културне и политичке различитости, што је од суштинског значаја за одрживо и дуготрајније функционисање глобалне политике. Егоцентричан поглед на свет који је искључио све остале учеснике наметнут је коришћењем разних средстава, укључујући војне активности, ноторне лажи масовних  медија комуникација и манипулације свешћу људи путем глобалних западних корпоративних масмедија типа BBC, CNN, NYT, итд.

Након Хладног рата 1.0, озбиљна криза у међународним односима је одавно била видљива, али није било значајног отпора великих сила које су остале незадовољне својом позицијом у новим међународним односима. Заправо, прилично дуго времена (најмање првих петнаестак година), практично уопште није ни било опозиције америчкој хипердоминацији. Незападне земље, тачније Кина и Русија, учиниле су напоре да се интегришу у новонасталу хијерархију међународних односа. Пекинг је то успео не само да уради, већ је и на најефикаснији начин постепено успео да стекне упориште у систему као доминантан играч. Москви је, међутим, требало много више времена да се прилагоди овом новом светском поретку и коначно након три деценије зацементира своје место унутар система које ће бити поштовано као место једне велике светске силе. Ипак, уједно, оваквим развојем догађаја сам систем трпи фундаменталну реорганизацију која је отпочела војном интервенцијом Русије у Украјини.

Руско државно руководство, које се одлучило на изузетно драстичне кораке војном интервенцијом у Украјини, је сигурно размотрило и све потенцијалне последице оваквог потеза, или им је чак свесно тежило како би се Русија коначно ослободила негативне зависности од империјалног Запада. У сваком случају, страница сарадње са Западом се постепено али сигурно затвара бар у оној форми у којој је постојала након Хладног рата 1.0. Ипак, то ни у ком случају не значи да ће изолационизам постати норма у руској спољној политици, али ипак означава крај важног историјског поглавља у политичким односима. У сваком случају, нови Хладни рат (2.0) се сигурно неће брзо завршити и лако је да се може претворити у дуготрајни и дугодеценијски глобални Ледени рат (the Ice War) између Запада и Истока.

Док ова војна операција Русије у Украјини траје и док многи позивају НАТО да се директно умеша у овај случај, могућност ширег (глобалног) рата се све више и више назире. У сваком случају, тренутна ситуација у Украјини не само да је открила праву улогу коју је НАТО одиграо у изазивању овог рата, већ и подстиче да се запитамо како би се ствари одигравале на глобалном плану да су они који су позивали након завршетка Хладног рата 1.0 на распуштање НАТО пакта успели у својој мисији?

На крају, Руска војна операција у Украјини је огледало онога што су САД и њени НАТО савезници урадили у више наврата последњих година у различитим деловима света (Југославија, Ирак, Авганистан, Либија, Сирија). Бумеранг се очигледно вратио Западу.

др Владислав Б. Сотировић

Виљнус, Литванија

Сарадник Центра за геостратешке студије

Београд, Србија

© Владислав Б. Сотировић 2022


Personal disclaimer: The author writes for this publication in a private capacity which is unrepresentative of anyone or any organization except for his own personal views. Nothing written by the author should ever be conflated with the editorial views or official positions of any other media outlet or institution. 

Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.

Read our Disclaimer/Legal Statement!

FOLLOW ME ON SOCIAL PLATFORMS
Share