МОЈ КОМЕНТАР: “СТЕФАН НЕМАЊА И БЕОГРАД”

Share

Hits: 29

У Политикиној рубрици Погледи појавио се још један вредан текст о Стефану Немањи (Др. Маја Т. Искјердо, „Лима и Београд: два споменика, једна прича“) који баца ново „перуанско“ светло на већ исполитизовану тему споменика родоначелнику династије Немањића на Светосавском тргу (платоу) у Београду. Овом приликом бих био слободан да изнесем бар једну критику на текст уз нека лична „историјска“ запажања.

Ауторка свој текст закључује поздравним речима Стефану Немањи „Добродошао кући!“ Овде се поставља можда и чак круцијално питање: која је то кућа била кућа (дом) Стафану Немањи? Из овог питања и историјско-политичког проблема произилази и друго питањe: шта све личност и дело Стефана Немање уопште симболизују? Не треба заборавити у овом контексту да су и личност и дело Стефана Немање у ствари контроверзни и да у многоме зависи из ког угла се на Стефана Немању посматра приликом вредновања његовог лика и дела (то исто важи и за многе друге владаре, нпр. Ј. Б. Тита).

Што се тиче питања куће Стефана Немање, неоспорно је да та кућа (дом) ниуком случају не може да буде Београд из два разлога: Београд са својом тврђавом никада није био у саставу српске државе (Рашке) којом је управљао Стефан Немања и родоначелник династије Немањића никада није ни био у Београду који је, иначе, у Средњем веку најмање припадао Србији а много више Бугарској, Византији и Угарској. Ако у Београду треба подићи споменик (у неким нормалним а не мегаломанским димензијама) неком српском средњевековном владару то једино може да буде деспоту Стефану Лазаревићу који је примивши Београд од Угара исти претворио у престоницу Србије и реконструисао Београдску тврђаву (данашњи Калемегдан). Ако и један град заслужује споменик Стефану Немањи то би Подгорица морала да буде на првом месту а не Београд. Председник владе Црне Горе је у том смислу недавно и покренуо иницијативу о подизању споменика Стефану Немањи у његовој родној Подгорици. 

Поставља се и питање Србије као куће Стефана Немање. Србија (Рашка) јесте била његова кућа у смислу државе којом је владао и коју је знатно проширио али Србија није била исконска кућа Стефану Немањи већ Дукља/Зета, тј. данашња Црна Гора. Сам Немања је рођен не у Рашкој (Србији) већ у Зети у Рибници (данашња Подгорица). Слично је нпр. и са Александром Првим Карађорђевићем који је 1888. г. рођен на Цетињу. Немања је у Рибници крштен по римокатоличком обреду. По повратку у Рашку, Немања је поново крштен овог пута по грчком, тј. православном обреду. У овом контексту, личност Стефана Немање се може двојако окарактерисати: као почетак „пречанске колонизације“ (и управљања) Србијом и као путоказ свим каснијим конвертитима (нпр. херцегбосанским Бошњацима).

Потсетимо се да је Стефан Немања ударио на свог брата Тихомира који је био легални владар Рашке као најстарији Завидин син а на место великог жупана га је поставио 1163. г. византијски цар Манојло Први Комнин. Другим речима, Немања је покренуо грађански рат против Тихомира кога је победио на Косову код Пантина којом приликом је Тихомир и погинуо и тек након овог државног удара 1166. г. Немања постаје велики жупан Рашке. Дакле, у овом контексту, Немања може да симболизује братоубиство и преотимање трона на незаконити начин.

Стефан Немања је на Светосавском платоу представљен са исуканим мачем у руци као монах а не као државник, тј. владар. Монашка мантија и мач у принципу не иду заједно. Немања је на споменику представљен као некакав крсташ-конкистадор по угледу на средњовековне немачке Тампларе или шпанске освајаче у Латинској Америци који су Свето писмо ширили и огњем и мачем. Међутим, и овде има историјске истине јер је познато да је Стефан Немања „и огњем и мачем“ (како то стоји у историјском извору) искоренио богумиле у Србији уз помоћ рашких епископа Јевтимија и Калиника. Они који су преживели побегли су у суседну Босну. Обзиром да (неосновано) идеолози бошњачке нације већ три деценије заговарају (натегнуту) (хипо)тезу да су данашњи Бошњаци у ствари богумили који су за време Турака примили ислам, многи Бошњаци у личности Стефана Немање виде (углавном из пропагандно-политичких разлога) родоначелника „српског геноцида над Бошњацима“. На жалост, овај споменик им сигурно иде на (пропагандну) руку.

На крају, поставља се и питање зашто Немања у левој руци држи повељу-даровницу манастиру Хиландару а не Студеници? Немања и Растко нису подигли већ обновили манастир Хиландар који се налази ван Србије за разлику од Студенице коју је Немања подигао „од нуле“ и која је подигнута у држави у којој је Немања био владар. Студеница је иначе много лепша од Хиландара и представља главну Немањину задужбину. Овако се Немања може схватити и као владар који је у Срба увео психологију исељеништва или бар указао пут којим Срби треба да иду лети на годишње одморе.

Prof. Dr. Vladislav B. Sotirović

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirović 2021

Personal disclaimer: The author writes for this publication in a private capacity which is unrepresentative of anyone or any organization except for his own personal views. Nothing written by the author should ever be conflated with the editorial views or official positions of any other media outlet or institution. 

Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.

Read our Disclaimer/Legal Statement!

FOLLOW ME ON SOCIAL PLATFORMS
Share