КОМЕНТАР: “Србоцидом у Еуротитославију”

Одлуком тзв. Међународног суда правде у Хагу из 2016. г. о дизнилендском карактеру крвавог растурања Титославије 1990-тих требало би вероватно да се стави тачка на хрватски србоцид у 20-том столећу на просторима Павелић-Брозове Велике Хрватске зарад даљег мирног проширења Европске Уније (ЕУ) и на остатку брдовитог Балкана. Да се потсетимо да је дотични суд пресудио да Србија није починила агресију над Хрватском нити је Хрватска спровела етничко чишћење над (правно гледано) својим сопственим грађанима српске националности. Дакле, и једни и други су се деведесетих играли Дизниленда, а сада је дошло време да се закопају све ратне секире, изврши опште помирење и настави са Drang nach Оstenом ЕУ (и наравно НАТО) на остатак Балкана ради његове демократизације и либерализације. Остало је још само да се Београд и Загреб успут договоре о корекцији међудржавне границе на Дунаву (ако питате Банске дворе најбоље је по принципу ХДЗ: „Хрватска до Земуна“ ). 

У сваком случају, проширење Европске Уније на истоку Старог Континента је последњи пут настављено 1. јула 2013. г. када је као нова 28-ма пуноправна чланица овог клуба примљена Република Хрватска. Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ за сада имају Црна Гора, Србија (без КосМета), Турска и Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ). Као један од круцијалних услова за постајање пуноправног члана ЕУ (Копеншашки критеријуми) за све чланице кандидате јесте сређивање свих повесно-политичких питања и проблема дотичне државе са свим њеним суседима како се ова врста проблема не би уносила у саму Унију, која би се на тај начин изнутра политички дестабилизовала. Стога је за све данашње државе-кандидате за пуноправно чланство у ЕУ од примарне битности тзв. „сравњивање повесних рачуна“ са свим својим суседима а поготово решавање свих спорних питања у вези са међудржавним границама.[1] На просторима бивше Југо-Титославије, поравнање овог типа рачуна између Хрвата и Срба је од фундаменталног карактера и битности тако да од начина сравњивања хрватско-српских повесних рачуна зависи и дугорочна регионална стабилност, сигурност и заједнички суживот у још једној Југославији – Европској Унији.

Први корак, и то са разлогом, по питању повесних сравњивања хрватско-српских рачуна је повукао Загреб тако што је након избора претпоследњег председника Липе њине 2010. г., Иве Јосиповића, званична Хрватска открила све своје карте што се тиче односа са Србијом, али пре свега са Србима као етноколективом. Наиме, тадашњи новоизабрани председник Липе њине је одмах након другокругног изборног тријумфа над усташким градоначелником Загреба (на немачком – Agram) наговестио да би Хрватска (Кроација) могла да повуче тужбу против Србије за наводну „агресију“ Србије на Липу њину 1991. г.−1995. г. што ће чак и полуписменој балканској раји рећи да се у том контексту тада очекивало од (по мајци) Хрвата Бориса Тадића да као председник добросуседског Београдског Пашалука (који се још увек званично одазива као „Србија“) среди ствар да и демо(но)кратски Београд повуче своју „контраоптужбу“ против демо(но)крацијске Хрватске за етничко чишћење Липе њине од „шизматичких Влаха“ августа 1995. г., али и за геноцид (фактички етноцид) над истим тим „православним шизматицима“ за време Геноцидне Државе Хрвата (10. травањ 1941. г. – 15. свибањ 1945. г.).

Дакле, из овако подељених карата би требало да и свакоме балканском слепцу буде јасно о чему се ради: по евентуалном споразуму ова два Хрвата (Јосиповић-Тадић) након повлачења хрватске оптужбе и српске контраоптужбе све би овце биле на броју, а и вук сит! Сличан споразум су у лето 1944. г. направила два друга Хрвата – Ј. Б. Тито и И. Шубашић у Напуљу са потпуно истим ефектима за Србе које смо осетили и још увек их осећамо све од Титове окупације Београда и Србије октобра 1944. г. па до данас. Логика и једног и другог споменутог хрватско-хрватског споразума је истоветна: бришу се сви повесни антагонизми између ова два етноколектива зарад светле опште будућности заједничког суживота у заједничким федеративним политејама – загорској Југославији и берлинској Еуро-Унији.

У овом другом конкретном случају хрватско-српског споразума хрватска страна наводно би формално „опростила“ Србији „агресију“ на Липу њину у деведесетим, али Србија и српски народ по оба горе споменута споразума верификују хрватски геноцид над Србима из периода ГДХ и етничко чишћење из 1995. г! Дакле, врло лепо (тј. „еуропејски“) спакована још једна подвала „шизматичким Власима“ коју тадашњи њихов лидер, родом Сарајлија (са очеве стране подријетлом из Горе Црне), је само требло да верификује стављањем потписа на хартију.[2] Међутим, до оваквог билатерално-братског споразума о „опраштању повесних дугова“ није дошло из једног једноставног разлога јер такав споразум не би био и формално-правно судски верификован од стране неког наводно надлежног светског суда па је стога судска процедура изгурана до краја почетком текуће 2015- г. када је тзв. Међународни суд правде у Хагу и званичном судском пресудом у стилу краља Соломона пресудио да фактички између Хрватске и Србије и Хрвата и Срба 1990-тих није било ништа. Наравно, овде се поставља питање ко је остао више оштећенији оваквом судском пресудом.

Наиме, хрватска страна никада није ни могла нити ће и моћи да докаже никакву „агресију“ Србије на Липу њину у деведесетим пред неким иоле поштеним међународним судом правде из најмање три довољна разлога:

  • Као прво, борбе на подручју Велике Титове Кроације између тзв. ЈНА и разноразних легализованих хрватских (нео)усташких формација су се водиле у периоду док Хрватска није била призната као независна држава нити од САД, нити од ЕУ, а што је најбитније не од ОУН. Дакле, оружани сукоб на релацији ЈНА−ЗНГ је био унутрашња ствар независне и суверене СФРЈ, чланице ОУН.

  • Као друго, када су ОУН, ЕУ и САД (у јануару 1992. г. и након тога) признале независност Брозове Велике Хрватске „србо-четничке“ ЈНА формације су се и повукле са њене територије према свим међународним прописима. Наравно, овде се поставља и суштинско питање какве везе ЈНА има са Србијом и Србима уколико се зна да је највиши командни кадар ЈНА из 1991. г.−1992. г. био несрпски укључујући пре свега главнокомандујућег генерала Хрвата југословенске провениенције – Вељка Кадијевића.[3]

  • Као треће, ниједна права демократска држава не може да призна независност Хрватске у њеним титоистичким границама јер их је скројио антидемократски диктатор и његов једнопартијски режим, нити може да призна такву Хрватску у којој су неонацисти на власти без обзира што су изабрани формално на слободним изборима што је својевремено био случај и са Хитлером и његовим NSDAP-ом.

С друге стране, Срби и Србија оваквим пресудама међународних судова треба да се одрекну, пре свега, реалне надокнаде за хрватско-бошњачки Magnum Crimen над Србима из периода Другог светског рата који је у досадашњој светској повесници остао уникатан по нивоу (разини) испољеног варварства, садизма и кољачких („србосјек“) техника и технологија, а што се апсолутно да лако доказати било ком непристрасном суду правде обзиром да још увек постоје необориви архивски материјали и искази преживелих сведока. Међутим, Србија и србијански Срби би се на основу овако скројеног плана „повијесног измирења“ морали одрећи и тражења ратне одштете од Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине за покоље цивилног становништва, пљачку и уништавање материјалних добара у Србији за време словеначко-хрватско-херцегбосанске агресије и окупације из времена Првог светског рата у аустроугарским униформама.[4] Што се тиче етничког чишћења Липе њине у оквиру усташке војно-редарствене операције „Олуја“ из коловоза 1995. г. није потребно чак ни излазити са доказима пред судску пороту обзиром да модерни судови користе интернет, а на интернету постоји једна страница која се зове Youtube (а има и других).[5]

Дакле, према замисли креатора новог светског поретка након Хладног рата, још једном, и по могућству дефинитивно, треба Србе превести жедне преко воде што се треба и верификовати билатералним хрватско-српским прихватањем најновије пресуде Међународног суда у Хагу поводом горе споменутих тужби а којом се верификују етнички очишћене границе Велике Геноцидне Хрватске (у перспективи све до Дрине, Скадра и Тисе преко Земуна).[6] Док се на хрватској страни већ најмање три деценије води отворена јавна кампања против Срба као општем колективном повесном злу за хрватски национ (сплитски градоначелник Жељко Керум је само једна кап у Јадранском мору исто као и градоначелник Загреба Бандић) и тиме свесно и плански оправдава геноцидно етничко чишћење Липе њине од Срба у 20.-ом столећу (Хрватска је, иначе, поред Албаније данас етнички најхомогенија европска држава) дотле се на српској страни, а у духу одлука Другог зас(иј)едања АВНОЈ-а, прећуткује права страна хрватско-српских односа у новијој јужнословенској повесници. Зашто се Србија, иначе (на жалост) једина међународно призната држава српског народа, још увек није курталисала авнојевског духа „братства и јединства“ је управо стога што њом и даље владају авнојевски депутати из Бихаћа и Јајца заједно са својим бенефицираним потомцима.

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2016

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic