Hits: 3059
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost.
Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca.
Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže:
„Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod.
Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, ‚individualitet‘ iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija. Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘.
Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija, od kojih će primati islam?”, kazuje profesor Selimović.
Evo ko je prvi prihvatio islam
On dodaje da su islam prvo prihvatile vlastelinske pravoslavne porodice, kao i trgovci, zanatlije i stočari vlasi u brdsko-planinskim predelima gde je delovanje Srpske pravoslavne crkve bilo slabije.
„Znatan broj hrišćana je islamiziran i kroz danak u krvi (devširma). Neki roditelji su urezivali krst na čelo dečaka ili im lomili i sekli prste na desnoj ruci kako bi ih spasili da ne budu odvedeni u Istambul i postali „Turci“ janičari. Vuk Karadžić je konstatovao povlašćeni položaj onih koji su prešli u islam sledećom rečenicom: „Ako se ko od raje poturči, odmah ima sva prava kao i ostali Turci; ne samo što ga neće prekoriti pređašnjom verom nego će ga još svako radije pomoći nego rođenog Turčina.“
U ruralnim sredinama islamizacija je do kraja 15. i polovine 16. veka bila skoro nepoznata izuzev zapadno od Pljevalja u predelu Bukovica. U retkim slučajevima, u nekim palankama i kasabama, islamizacija je poprimila masovniji karakter i taj talas je potrajao do oko 1540. I pored prihvatanja vere osvajača nikada domaći muslimani nisu zaboravili maternji jezik, a u otmenijim krugovima se uvek pisalo ćirilicom koju su često nazivali bosančica, begovsko pismo ili Stara Srbija, kako su je oni sami nazivali.
Ćirilica i srpski jezik su bili u upotrebi i na turskom dvoru, a Dubrovnik je u prepisci sa turskim dostojanstvenicima, koji su bili poreklom „naše gore list“, koristili ćirilicu i srpski jezik još od 1420 godine!, tvrdi profesor Selihović i dodaje i da je Sultan Mehmed Fatih govorio i grčki i slovenski, zapravo srpski.
I kasnije, kada je došlo do radikalnije islamizacije, ipak su bile sačuvane i mnoge hrišćanske i uopšte autohtone narodne tradicije i praznici kao što su Božić, Savindan, Đurđevdan, Vidovdan, Mladenci, kaže ovaj istoričar iz Sjenice.
„U narodnom kalendaru kod muslimana, pogotovo u ruralnim sredinama, sve do današnjih dana sekoristi odrednica od Božića ili do Božića, za Vidovdan, po Đurđevdanu ili na Prokoplje (sv. Prokopije) neće da rade“, dodaje Selimović.
On dodaje i da naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci. Oni su i dalje, bez obzira na to kojem društvenom sloju pripadali i na kojim položajima se nalazili, čuvali maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci.
“Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali. Ni Osmanlije u njih nisu imali poverenja, pa su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije.Turci su potcenjivali i ismejavali muslimane nazivajući ih Bošnjacima, što u doslovnom prevodu znači praznoglav, glup, tvrdoglav. Dakle, muslimani nisu tretirani kao pravi Turci, a ni oni sami u duši se nisu tako osećali.
Posle prestanka osmanlijske vladavine oni su se našli „ni na nebu, ni na zemlji“. Osećali su nesigurnost i povlačili su se u sebe. Mnogi nisu mogli da shvate i prihvate istorijsku realnost. Velika masa je bila i potpuno anacionalna.
Ipak, izvestan broj muslimanskih intelektualaca, trgovaca i plemstva (age i begovi) znali su za svoje hrišćansko srpsko poreklo i pokrenuli su pitanje nacionalnog osvešćivanja muslimana i vraćanja svojim predačkim korenima! Sa druge strane, bilo je nerazumevanja od jednog dela srpske intelektualne i političke elite za taj proces! To je kod mnogih muslimana izazvalo revolt, pa su iz našeg poslovičnog inata hteli biti svako, samo ne Srbi. Takve okolnosti našim neprijateljima su i te kako odgovarale i u tom pravcu su oni sprovodili beskrupuloznu i veoma efikasnu propagandu, naglašava ovaj istoričar iz Sjenice i dodaje: „Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni“!
„Srpski nacionalni korpus izgubio je ogroman broj muslimana čiji su koreni srpski! Slično se događalo i sa Srbima katolicima. Da završim onom čuvenom, još neprevaziđenom konstatacijom umnog Meše Selimovića: „Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije“, kaže on i naglašava:
“Muslimani, koji se od 1993. izjašnjavaju kao Bošnjaci, u Staroj Raškoj i u BiH, nisu nikada mogli biti Turci, Iranci, Saudijci. Ogroman je broj muslimana koji imaju srpska, odnosno slovenska prezimena.Bošnjaštvo iz perioda osmanske i austrougarske vladavine je promovisao osvajač i okupator iz svojih interesa. Ovo sada je treći put da se naši muslimani opredeljuju da su Bošnjaci. Ne osporavam pravo da se svaki čovek, pa tako i musliman, nacionalno izjasni ili ne izjasni, kako hoće, pa i kao Bošnjak. Druga je stvar sintetičko stvaranje nacionalnog kolektiviteta. Tu se moraju poštovati naučno utemeljene odrednice“, kaže Selimović u svom intervjuu za list Pečat.
Za kraj svog intervjua profesor Selimović je dodao da muslimanima ne mogu da budu bliži ni Turci, ni Arapi, niti bilo koji drugi narod od braće i sugrađana Srba.
„Nikada ne bi trebalo da zaboravimo `Da je brat mio koje vere bio` i da `Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara`“, zaključuje profesor Selimović na kraju svog razgovora za list Pečat.
Izvornik: Balkan uživo
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
