Hits: 82
Буњевци и Шокци су две посебне и специфичне етничке групе које данас настањују северне делове Републике Србије и њену околину мада су међу собом веома блиске уз напомену да стапање међу њима не постоји. И једни и други сматрају ону другу групацију као посебну, тј. одвојену од њих у етничком смислу.
Буњевци живе у северном делу Бачке а Суботица се сматра њиховом незваничном престоницом. Буњеваца има и у мађарском делу Бачке (тзв. Бајски троугао) док Шокци углавном живе у Барањи а има их и у јужним деловима Бачке уз Дунав као и у мађарском делу Барање. Историјски, Шокаца је некада било много више него данас па су се тако нпр. римокатолички делови Славоније називали Шокадија – земља Шокаца. Према првом етничком попису у Мађарској (Угарској) из 1840. г., Шокаца је у Хрватској и Славонији било 19% (Хрвата 48%, Срба/Раца 32%). Шокцима су се тада називали и поједини римокатолици настањени у Босни и Херцеговини а православни и муслимански житељи Босне и Херцеговине су још средином прошлог столећа називали римокатолике Шокцима. Сремски и Славонски православци су за особу која се покатоличила говорили да се пошокчио. У северним деловима Далмације православни Срби су римокатолике називали Буњевцима.
Приметно је да се како у науци тако и у политици о Буњевцима и Шокцима говори упоредо иако се у суштини ради о две различите етничке групе. Обе групе се документовано појављују у Бачкој 1687. г. када је Буњеваца било око 5000 а аустријске власти су их означавале само као „Раци католици“ (тј. Срби/Рашани римокатоличке вероисповести). У Бачку су се Буњевци као „Раци католици“ доселили 1687. г. и тамо где су се тада населили остали су да живе до данас. Порекло Буњеваца се углавном везивало за Херцеговину или пак северну Далмацију. Буњевци се и касније све до прве половине XX столећа називају Рашанима и у науци и од стране администрације све док указом нису проглашени за Хрвате (као римокатолици). Еминентно је да су сви етнографи и статистичари и аустријски и мађарски за време Аустријске Царевине и Аустроугарске Монархије недвосмислено означавали и Буњевце и Шокце римокатоличким Србима исто као и многи страни научници и публицисти широм света. Тако је 1870. г. у Краљевини Мађарској (Угарској) у оквирима Аустроугарске Монархије било 70.000 римокатоличких Срба тј. Буњеваца и Шокаца наспрам 942.923 „правих Срба“ тј. православаца (грчко-источних). Дакле, све скупа је у Угарској тада живело нешто мало више од једног милиона Срба. У појединим источницима се наводи да се Буњевци од Шокаца разликују само по одећи. Језик и једних и других је српски а њихов спољни изглед изразито српски (како то пише у немачком географском магазину Глобус из 1875. г.). Ипак, Буњевци у односу на Шокце су изгледали више српски како ношњом тако и језиком и манирима.
Поједини европски етнографи (нпр. Чех Лубор Нидерле 1911. г.) су приметили да је почетком прошлог столећа вероисповест постала један од круцијалних детерминатора у процесу диференцирања Срба (православци) од Хрвата (римокатолици) и обрнуто али је такође у исто време примећено да вероисповест као детерминатор није апсолутна јер је било бројних римокатолика (Буњевци, Шокци, Крашовани) који су сами себе у неким случајевима сматрали Србима као што су их тако сматрали и сами Срби православци.
Ипак, треба истаћи да иако је етнографија традиционално сматрала и Буњевце и Шокце Србима, не може се тврдити да су и они сами у већини случајева тако себе идентификовали. Тачно је да Буњевци и Шокци нису имали националне свести и да су се углавном због вероисповести у већини случајева одвајали од Срба (православаца). Треба скренути пажњу и на чињеницу да су и једни и други фанатични римокатолици и веома привржени својој вери и свештенству тако да из тих разлога није долазило до мешаних бракова са православним Србима. Ипак, с друге стране, Буњевци и Шокци су живели заједно и са Србима и са Хрватима али су присније односе имали са првима него са другима. Познато је да су читали српску народну поезију а и политички су заједно наступали како на локалном тако и на жупанијском нивоу па чак и у пештанском парламенту. У XIX веку свој матерњи језик Буњевци су називали „рацки“ а Србе „браћом“ што су и доказали 25. новембра 1918. г. када су гласали за уједињење са Србијом на заседању Велике Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи у Новом Саду чији је као први Председник од неколико био суботички Буњевац др Бабијан Малагурски а један од највећих протагониста уједињења са Србијом био је суботички римокатолички свештеник Буњевац Блашко Рајић. Две седмице пре Новосадске скупштине, 11. новембра 1918. г., Срем је у Руми донео исту одлуку као и Банат, Бачка и Барања 25. новембра 1918. г. у Новом Саду о директном припајању Краљевини Србији. У међуратном периоду иако под притиском великохрватске пропаганде Буњеваца није било у хрватским политичким странкама али јесте у српским.
Мора се констатовати да ако се Буњевци и Шокци нису до краја поистовећивали са Србима из неколико разлога то уједно не значи, бар не све до стварања југословенске државе, да су били Хрвати или да су се тако осећали (сличан случај је и са Дубровчанима). Другим речима, све до 1918. г. Хрвата међу Буњевцима и Шокцима није било. Прохрватска пропаганда међу Буњевцима и Шокцима почела је у оквирима Краљевине СХС, тј. Југославије од 1929. г., па су се и Буњевци почели опредељивати за Хрвате. Да је Србија преживела Велики рат уместо југословенског крпежа, несумњиво је да би се до тада национално неопредељени Буњевци и Шокци стопили са српским националним корпусом где им је и место у етнолингвистичком смислу.
У периоду пре стварања Краљевине СХС, тј. за време Краљевине Угарске, над Буњевцима и Шокцима је спровођена државна мађаризација па су тако на пописима становништва и Буњевци и Шокци навођени као Мађари, а након Великог рата хрватизација од стране разних политичких и верских структура. Симптоматично је да су се у оба ова случаја углавном однарођавали учени (урбанизовани) људи за разлику од буњевачких паора који су и даље одржавали свест о свом буњевачком пореклу. Данас је дуготрајни процес мађаризације Буњеваца у самој Мађарској углавном завршен. Рачуна се да је на просторима Бачке и Барање након 1945. г. било око 100.000 Буњеваца међутим великохрватски протагонисти наводног хрватског порекла Буњеваца су ову бројку свели на половину а ону другу половину укључили у хрватски етнички корпус. Познато је и да су се многи Буњевци изјашњавали као Југословени како би избегли институционализовану кроатизацију.
Одвајању Буњеваца и Шокаца од српског етничког корпуса умногоме су допринеле нове комунистичке власти након Другог светског рата када је фактички северни део Србије отргнут од матице у оквиру аутономне Војводине (исто као и Космет). Од Србије је након 1945. г. остао само УЖАС а у Војводини се почео стварати неки нови вештачки административно-регионални идентитет. Из имена ове покрајине је чак избачен термин „српска“ иако су чак и аустријске власти тај термин званично користиле („Војводина Србија и Тамишки Банат“) од 1849. г. до 1860. г. Да зло буде још веће, од те Војводине су отцепљени Барања и Западни Срем и укључени у Хрватску иако сами Хрвати у њима нису чинили већину чак ни након усташког геноцида у НДХ.
Проф. др Владислав Б. Сотировић
Вилњус, Литванија
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
© Vladislav B. Sotirović 2021
Personal disclaimer: The author writes for this publication in a private capacity which is unrepresentative of anyone or any organization except for his own personal views. Nothing written by the author should ever be conflated with the editorial views or official positions of any other media outlet or institution.
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
