Hits: 1063
Европску унију контролише неизабрана бирократија под називом Европска комисија, која се, у суштини, не разликује од Политбироа у бившем Совјетском Савезу и која предлаже све законе.
ПОСТОЈИ један документ који је открио праву природу и оно што стоји иза Европске уније. Тај документ су написали нацисти током 1944. године. Познат је под називом Извештај Црвене куће, или EWPa-128, и даје доказе о тајном састанку одржаном у хотелу “Мезон руж” у Стразбуру 10. августа 1944. године, када су водећи нацисти и немачки индустријалци – припадници породичних владарских лоза, планирали IV рајх док се III распадао око њих. План је био да се замени физичка окупација Европе коју су заговарали Хитлер и његови сарадници путем војног освајања, економском окупацијом контролисаном Европском заједницом. Описао га је шеф нацистичке пропаганде Јозеф Гебелс на следећи начин: “За 50 година нико неће размишљати о националним државама.” Мало је погрешио по питању времена, али тему свакако није промашио. План је од самог старта описао Жан Моне, “отац” ЕУ и представник Ротшилда. У писму свом пријатељу од 30. априла 1952. године написао је:
“Европске народе треба водити према стварању једне супердржаве а да њихов народ не буде тога свестан. То се може обавити сукцесивним корацима који ће бити замаскирани економским циљевима, али који ће на крају и коначно довести до стварања федерације.”
ЕВРОПСКУ унију контролише неизабрана бирократија под називом Европска комисија (која је налик Политбироу у бившем Совјетском Савезу) и која предлаже све законе. О њима се касније расправља на тајним састанцима других бирократа, односно Одбора сталних представника, а мења их и одобрава Савет министара. Национални парламенти ионако немају утицаја, а Европски парламент постоји само ради фарсе, да би све изгледало “демократски” и по вољи изабраних представника. Све је то привид, а чланови Европског парламента имају веома ограничено време за обраћање на скупу.
Прича о Европској унији је одличан пример тога како је лако да неколицина људи управља већином и како се правила мењају да би одговарала ситуацији. Бирократија Европске уније је прво предложила “европски устав” да би устоличила свој дуго планирани диктаторат, али су направили грешку у корацима омогућивши јавности да се о томе изјасни у Холандији и Француској 2005. године. Оба народа су одбила устав на референдумима јер су увидела импликације увођења председника Европе, европског министра спољних послова и огромне ерозије националне ингеренције, испред које би стајало право вета, и одлучили су да кажу “не” законима и правилима које би им наметнуле бирократе.
ОБИЧНО када референдуми о ЕУ пођу “по злу”, мало се сачека, у земљу се убаце ресурси, људи и пропаганда, а онда се расписује нови. То се десило више пута. Међутим, на примеру Француза и Холанђана могли су да виде да је осећање народа према уставу толико јако да он неће лако проћи. Зато су просто променили назив документа из “европски устав” у “лисабонски уговор”. Близу 98 одсто садржаја је исто, али су објаснили да сада, пошто је то уговор а не устав, не подлеже гласању у Француској и Холандији, као и да обећање тадашње владе Тонија Блера у Британији да ће се јавно гласати за устав – више не важи.
Ударац овоме, нажалост само привремено, нанела је једина нација која је на референдуму одлучивала о уговору – Ирска. Чак га и насилници Европске уније нису могли зауставити, јер у ирском уставу стоји да се о таквом преносу моћи мора одлучивати на референдуму. Мислило се да ће глас “за” донети олакшање, али Ирци су у јуну 2008. године изабрали “не” и Бриселу је задат страховит ударац.
СВАКА влада у ЕУ је већ морала да се сложи да уговор постаје закон, а један заиста бескористан ирски лидер Брајан Ковен није то могао да уради због одлуке јавности у тој земљи. Ковену су вође ЕУ наредиле да поново организује изборе и овај пут обезбеди потврдан одговор. То је била одлична прилика да Ирци поново кажу “не” и задају ударац у корист “владавине народа”. Шта су они на крају урадили? Гласали су “за” Лисабонски уговор на другом референдуму у октобру 2009. године. То је била апсолутно наметнута одлука и тестамент о томе како је лако неколицини да контролише већину уколико они нису довољно освешћени.
Шта рећи за људе који су јавно злостављани и увређени тако што је њихову прву одлуку одбила тиранија ЕУ, а тада поново гласали да се слажу да предају контролу над својим животима и својом земљом управо тој истој тиранији? И кажете да мањина не може да контролише свет?! Ирци који су гласали “за” су заправо гласали за разбијање сопствене земље, за преношење потпуне контроле над свим битним стварима бриселским бирократама и, што је највећа иронија, да обезбеде да никада више неће добити шансу да гласају о све већој моћи ЕУ, јер им се то право брише уредбама Лисабонског уговора.
ЕВРОПСКА унија жели да контролише све судове у свакој држави своје империје, која се све више шири и користи нове законе да изведе нечувене нападе на основне слободе као што су слобода изражавања и слобода мисли. Нацрт једне директиве ЕУ који је предложила Немачка укључује и планове да се оповргавање Холокауста учини нелегалним и створи ново криминално дело које не постоји у британском праву. План предвиђа и криминално дело порицања званичне верзије конфликата у Африци и на Балкану. Такав мисао-криминал (мислени криминал) и довођење званичне историје у питање може вам донети затворску казну до три године за “геноцидно порицање”. Неизабрани званичници Европске комисије инсистирају на томе да је овакав закон неопходан, јер “расизам и ксенофобија се могу манифестовати и у облику геноцидног порицања, те је веома битно да се предузме неопходна акција”. Каква орвеловска фраза!
ОГРОМНЕ ПЛАТЕ ЕВРОПСКИХ ПАРЛАМЕНТАРАЦА
ДЕСЕТ процената фантастичног буџета ЕУ (115 милијарди евра само за 2008. годину) даје се на преваре сваке врсте, а трошкови и плате за бирократе и чланови Европског парламента су невероватни. Узмимо случај Нила Кинока, бившег вође Лабуристичке партије у Великој Британији, и његову супругу Гленис. Откривено је 2009. године да су заједно зарадили 10 милиона фунти од ЕУ и сада се квалификују за доживотне пензије. Они су типични представници онога што се зове Европска унија.
Оригинално објављено 10. априла 2017. г.
Аутор: Дејвид Ајк
Изворник: Вечерње Новости онлајн
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
