MOJ ЧЛАНАК: “Његош и Српство”

Share

Hits: 91

Владика СПЦ и световни управник Црне Горе Петар II Петровић Његош (1813.–1851. г.) је у свим својим радовима као и државничким повељама и дипломатској преписци своје поданике јасно и недвосмислено називао Србима, тј. етнонационална самобитност становника Црне Горе је могла бити само српска с обзиром да су им и порекло и традиција, обичаји и језик били еминентно српски. Познато је, нпр., да само етнонационални Срби славе славу што је управо био и остао случај са Његошевим поданицима (уосталом исто као и са македонским Словенима који се данас национално опредељују као „Македонци“). За Његоша је термин „Црногорац“ био регионалног карактера али никако као посебан етнонационални или етнолингвистички етноним којим би се означила посебна етнонација тзв. Црногорци. Другим речима, из свих Његошевих дела јасно провејава порука да су сви „Црногорци“ у етничком и лингвистичком смислу само и искључиво Срби који живе на територији (или држави) Црне Горе. У том контексту Његош и пева о „српској Црној Гори“ или о „Цетињу српском“.

Његош је још од својих најранијих младалачких песничких радова за себе с поносом говорио да је Србин и од свог српског идентитета се није одрицао до краја живота. Неки од примера Његошевог схватања Црногораца (укључујући и себе самога) као етнонационалних Срба у његовим раним радовима се могу наћи нпр. у песми под насловом Нова пјесна Црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году или у песми Србин Србима на части захваљује (1833. г.). Већ следеће године (1834.) како у посвети збирци Пустињаку цетињском тако и у песми Вуку Караџићу (која се налази на крају писма које је владика упутио Вуку 16. новембра) Његош је још дециднији о Српству његових Црногораца, док у песми Љубомиру Ненадовићу владика Црне Горе отворено позива Шумадију и Црну Гору да заједничким снагама ослободе српски Космет. Термин „Срби Црногорци“ у смислу етнонима за своје поданике у Црној Гори, које на једном месту у истом делу назива и „српским соколовима“, архимандрит Његош је употребио 1833. г. у спеву Глас каменштака („пјесма о јуначким дјелима Црне Горе од 1711. до 1813. године“). Термине „међу српском Црном Гором“, „народ српске Црне Горе“ и „дичне горе српско племе“ владика користи у Слободијади из 1834. г.

Засигурно највећи српски песник је своје капитално дело Горски вијенац из 1847. г. (за које се слободно може рећи да је врхунац јужнословенске епике) посветио „Праху Оца Србије“ (тј. Карађорђу) а у њему на више места пева о становницима Црне Горе као Србима и у исто време јадикује над злом судбином која је задесила читаво Српство након Косовског боја 1389. г. Као српске земље недвосмислено наводи читаву област Балкана „од Дунава до мора Сињега“ укључујући и његову Црну Гору у коју се након косовске погибије „шта утече испод сабље турске збијежа у ове планине“ јер по њему Црна Гора остаде још једина непоробљена и слободна српска земља која преузе аманет да се бори за српско име и свету слободу свих Срба полажући право наследства српске средњевековне државне и културне баштине укључујући и свету српску земљу Космет. Стога је након Балканских ратова (1912.–1913. г.). између Београда и Цетиња дошло до споразумне братске поделе косметске и рашке земље тако што је Косово укључено у Краљевину Србију а већи део Метохије у Краљевину Црну Гору док је северни део Рашке припао Србији а јужни Црној Гори. Метохија се из истих разлога нашла и у Зетској бановини (као уједињеној Црној Гори) Краљевине Југославије (заједно са Дубровником и Херцеговином). Да се само потсетимо да је Србија 1913. г. управо из разлога обнављања историјско-државног права Српства својом послатом артиљеријом круцијално помогла војсци Црне Горе да ослободи древну престоницу средњевековне црногорске државности – Скадар као и да је Црна Гора 1914. г. објавила рат Аустро-Угарској након аустроугарске објаве рата Краљевини Србији а све зарад освештења његошевског завета ослобођења и уједињења васколиког Српства (али не и стварања Југославије са римокатоличким Словенцима и Хрватима). Иначе, сам владика Његош је револуционарне 1848.−1849. г. имао планове да уз помоћ Русије, тј. руске флоте у Јадрану, у српску Црну Гору укључи српске земље Метохију, Дубровник са Пељешцем и (источну) Херцеговину.


Др Владислав Б. Сотировић

Предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу

sotirovic@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2020

FOLLOW ME ON SOCIAL PLATFORMS
Share