Hits: 319
У званичним научним круговима данас постоје две струје које заступају опречна мишљења по питању етничког порекла Албанаца, тј. како они сами себе називају – Шћипетара: 1) или да воде директно порекло од (преживелих и неасимилованих) балканских староседелаца Илира (након сеобе Словена на Балкан), 2) или да су балкански Албанци пореклом са Кавказа (дакле дошљаци а не староседеоци).
Са квалитативно-методолошке тачке гледишта, ова друга (“кавкаска”) теорија има више научних основа јер је заснована на бар неким историјским изворима, од којих је бар један јако поуздан (византијски историограф Михаило Аталиота), за разлику од прве (“илирске”) теорије (чији су иначе најватренији поборници управо Албанци из сасвим разумљивих политичких разлога).
Наиме, засигурно се зна у историјској науци да је у античким временима (нпр. за време Александра Македонског) постојала земља Албанија на Кавказу чији је владар донео дарове Александру када је овај пролазио северним Ираном гонећи персијског краља Дарија III. Ипак, кључни средњевековни историјски извор који нам говори о доласку Албанаца на Балкан је византијски хроничар и државни службеник Михаило Аталиота који је описао византијску повест од године 1034. до 1078.
Према писању Михаила Аталиоте (Michael Ataliota, Corpus Scroptorum Historiae Byzantinae, Bonn: Weber, 1853, стр. 18), византијски заповедник Сицилије, Ђорђе Манијак је у намери да силом заузме Цариград и отме царски престо кренуо са својом војском 1043. г. у којој су били и сицилијански Албанци (претходно насељени на Сицилији са Кавказа од стране Арапа) са женама и децом. Након војног пораза од стране легитимног царског заповедника код Дорјанској језера сицилијански Албанци су замолили локалне Србе да им дозволе да се населе у оближњим планинама што су им ови и дозволили. Тако су се према овом византијском извору, кавкаско-сицилијански Албанци (на турском Арнаути – “они који се нису вратили”) населили у области североисточно од града Елбасана уз дозволу тадашњих византијских власти. Уву „кавкаску“ теорију о пореклу балканских Албанаца потврђују и неки албански историчари као што је то случај у књизи: Stefang Pollo, Arben Puto, The History of Albania, London: Routledge & Kegan, 1981, стр. 37.
Албански језик се иначе у историјским изворима помиње по први пут касно: тек године 1285 као “lingua albanesesca” у једном дубровачком рукопису. Ипак, да се етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе говоре нам византијски извори из IX века у којима се етнонимом “Албани” („Albanoi“) називају словенски (српски) становници из околине града Драча. Албанци наравно, овај етноним директно везују за себе само због случајне језичке сличности. Уосталом, све што је „бело“ („alba“) не значи аутоматски и да је албанско у етнографском смислу генезе овог народа. По тој логици, главни град Србије је албанског порекла само зато јер је „бео“ у свом називу.
Сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује “кавкаско” а говори само о “илирском” пореклу Албанаца – поред етничког жели се зацементирати тапија над КосМетом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу наводног старијег албанског повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу. Ипак, “кавкаска” теорија о етногенези Албанаца има једну (али научно вредну) предност у односу на “илирску” теорију: заснована је на најмање једном директном веродостојном историјском извору (постоји још осам других) док се теорија о “илирском” пореклу Албанаца не заснива ни на једном једином директном повесном источнику већ искључиво на конструкцијама натегнутих лингвистичко-етнографских хипотеза.
Др Владислав Б. Сотировић
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
© Владислав Б. Сотировић 2019
Чланак је објављен у београдској Политици 15. априла 2019. г.
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
