КОМЕНТАР: “Јован Дучић, Пребиловци и Хрвати”

У намери да се конструктивно допринесе пребијању хрватско-српских повесних рачуна доносимо један документ који може да помогне у склапању слагалице хрватско-српских повесних односа.

Пребиловци

Ради се о италијанском документу, тј. писму италијанског генерала Александра Лузана дучеу Италије – Бениту Мусолинију као очевидца, а које је штампано у преводу на српски језик у књизи: Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006. г., стр. 140-141:

Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

Етнички чисто српско село Пребиловци, са популацијом од 1000 житеља по последњем попису становника Краљевине Југославије пред Други светски рат, се иначе налази у близини Чапљине у Херцеговини, а горе споменути масакр се догодио у ноћи 4. августа 1941. г. Према неким изворима масакр је преживело не 300 већ само 174 мештана из самог села Пребиловаца. О масакру поред наведеног писма италијанског генерала сведоче и 44 преживела Пребиловчана који су након рушења Голубинске јаме у коју су живи бачени успели да из ње изађу.

Услед недовољне стручне компетентности није на нама да судимо да ли су сви Хрвати усташе-кољачи, али се зна да су све усташе били (и данас јесу) Хрвати и тзв. „хрватско цвијеће“ у периоду Другог светског рата – чињеница коју би нека неавнојевска „Комисија за пребијање хрватско-српских повесних рачуна“ требала да узме у обзир. Сматрамо такође да је дошло крајње време да држава Србија званично покрене и судски спор пред неким неутралним међународним судом правде против државе Хрватске (као јединог легитимног представника хрватског национа) за злочине етноцидног карактера почињене над српским становништвом у НДХ/ГДХ од стране Хрвата и њиховог муслиманског цвијећа, као и за окупацију и терор у Србији за време Првог светског рата. Без сравњивања свих повесних рачуна немогућ је и искрени суживот у оквирима нове Југославије – Европске Уније, а како званична Србија жели њено чланство поред Хрватске која је већ чланица ЕУ (о расписивању општенационалног референдума за чланарину у ЕУ пре подношења званичне кандидатуре неком другом приликом) неопходно је да се пре учлањивања у тзв. Еуро-клуб подвуче црта на хрватско-српске повесне односе да се случајно и ЕУ не би распала по узору на Титославију. У сваком случају, полазна тачка у сравњивању повесних рачуна између Хрватске и Србије, тј. Хрвата и Србије мора да буде година 1914. – када су Хрватска и Хрвати са једне стране и Србија са друге први пут у читавој балканској повести дошли у директан физички контакт хрватском агресијом на Србију и покољима србијанског цивилног становништва у Подрињу нарочито око Мачве (о Мачви и Шапцу у ратној 1914. г. видети у: Бранислав Станковић, Светланка Милутиновић, Миодраг Гајић, Шабац и српска победа на Церу 1914. г., Шабац: Народни музеј Шабац, 2014).

Јован Дучић и Хрвати

Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа. Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена. Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови било у оквирима нових Југославија или пак некаквих Европских Унија и томе слично.

На овом месту доносимо једну песму о Хрватима Јована Дучића која много боље од било ког хисториографског списа говори о повесној суштини хрватског бића, али и о његовој будућности:

Песма о Хрватима Јована Дучића

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

На пољимa родним, бранећи их часно

Китио си цвећем сваког освајача.

Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,

Чек’о да донесу туђи бајонети,

По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,

Што балчаком с руку сломише ти ланце,

Где је Карађорђe твојега народа,

Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском  си камом пузио по блату,

С крволоштвом звеrи, погане хијенe,

Да би мучки удар с леђа дао Брату,

И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,

А крваву каму у недрима скриваш,

Са вешала стaрих нови коноп виси,

У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,

Из колевке пио крв невине деце,

Под знамењем срама уз име усташе,

Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,

Оштрије и  љуће опет да ти  скује,

Чију ли ћеш пушку обесит о раме,

Ко најбоље уме да ти командује.

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2018

Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде” Јован Дучић

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic