ЧЛАНАК: “КАРАИМИ – НАРОД КОЈИ ЧИТА СВЕТЕ СПИСЕ”

Већ шест столећа два народа турског порекла – Караими/Караити и Татари – живе на Прибалтику на територији данашње Литваније дајући посебну драж етнографском пејсажу овог региона.

Замак Витаутаса Великог у Тракаиу

Обзиром на језичке карактеристике и етногенетске посебности и једни и други воде порекло од најстаријег турског племена – Кипчака (тако именовани у турској књижевности) који су антрополошки били веома слични сибирским Динлинима а који су живели са обе стране Сајанске планине.

Познато је да су Кипчаци у V веку пре Христа насељавали западне области Монголије док су два столећа касније подлегли хунској власти. У средњем веку се Кипчаци јављају у западноевропским историјским изворима под много познатијим етнонимом – Кумани (град Куманово у Вардарској Македонији је добио по њима име) док их руска историографија познаје под етнонимом Половци. 

Крећући се иза највећег турског племена, Огуза, Кипчаци су вођени својим кановима који су стајали на челу савеза неколико племена у X веку наше ере прешли реку Волгу и населили се у степским пределима близу северне обале Црног Мора и северног Кавказа досежући чак и северне обале реке Дунава у наредним столећима. Караими нису никада имали своју државу.

Интересантно је да се религија Караима – караизам – заснива на прихватању оригиналне и изворне догме Старог Завета и не дозвољава никакве интерпретације или тумачења истог. Према схватањима Караима, сваки Караим као појединац има право да проникне у праву истинитост Старог Завета читајући сам његов изворни текст а не допуштајући никаквим верским ауторитетима да га тумаче или коментаришу. Колико је за Караиме битно читање самог изворног текста Старог Завета најбоље говори чињеница да је назив њихове религије као и сам њихов етноним изведен од арапске и хебрејске речи “кара” што значи читати односно декламовати свете списе. Иначе, и реч “коран” има исти етимолошки корен. Према најраспрострањенијој, и до сада најприхватљивијој теорији, караизам као религија, односно верско учење, се формирао у VII веку наше ере у Месопотамији/Ираку на двору багдадског калифе Абу-Јафар-Абдуле-ал-Мансура (754.–775. г.). Такође, према традицији, сама идеја да се више не дозволи јеврејским рабинима да коментаришу и тумаче Стари Тестамент како хоће је потекла од Давидовог сина Анана који је прокламовао мото: “Исцрпно проучавај свете текстове и не ослањај се на моје мишљење”. Временом је караизам претрпео знатне утицаје ислама.    

Караимски мисионари су већ у VIII веку почели да шире своју вероисповест на простору данашње јужне Русије (укључујући и Кримско Полуострво) где је све до 966. г. постојао моћни Хазарски Каганат познат по својој политици широке конфесионалне толеранције. Тако је неколико турских племена са простора Хазарије прихватило караимску веру која је добила име по етнониму Караима. Данашњи литвански Караими, исто као и пољски, галицијски и кримски,  воде порекло управо од ових турских племена из јужне Русије која су исповедала караимску веру. 

Историја литванских Караима почиње 1398. г. када је по традицији велики кнез Литваније, Витаутас Велики (владао од 1392. г. до 1430. г., дакле у време српског деспота Стефана Лазаревића, 1393.–1427. г.), након једног од својих војних похода против монголске Златне Хорде, преселио са Крима у литвански Тракаи 383 караимских породица (војника и цивила) као и неколико хиљада Татара. У наредним деценијама је било још оваквих пресељавања како би се населили опустошени крајеви земље, развила трговина, изградили замкови и фортификацијски објекти.

Тракаи: Караимска кенеса

Првобитно су Караими насељени у (Новом) Тракаиу у тадашњој престоници Литваније (25 км. од Виљнуса) где се налазио кнежев велелепни дворац на средини језера. Добивши многобројне привилегије од великих кнежева Литваније (највеће 1441. г.), а који су у исто време били и пољски краљеви (династија Јагелонаца), Караими у Тракаиу су углавном обављали службу владареве личне гарде. Као свој главни задатак, караимски војници су обезбеђивали простор између два замка на језерима као и мост који је водио до главног замка из кога је земљом владао велики кнез. Уживали су народносно-верску аутономију са правом на избор свог народног вожда (ваитас), који је ту дужност обављао доживотно, исто као и на градњу својих богомоља (кенесе). Из захвалности према дарежљивом кнезу они су својим кућама додавали и трећи прозор посвећен Витаутасу Великом (прва два су посвећивана сунцу и врховном Богу) тако да се и дан данас караимски домови разликују од литванских по томе што имају по три прозора. У Тракаиу су живели у својој оделитој четврти града која је имала и свој посебан амблем.

Тракаи је био и остао административни, културни и економски центар Караима у Литванији који су сво време одржавали везе са својом сабраћом у Пољској, Русији и Галицији. Ипак, по попису из 1997. г. највећи број Караима живи у Виљнусу (138). У совјетско време караимска кенеса у Тракаију је била једина отворена богомоља у којој су се Караими могли молити у читавој Европи. Данас се број литванских Караима свео на само 257 особа од којих су 32 деца испод 16 година док их је нпр. 1959. г. било 423. Један од разлога за овако мали број Караима је тај што је овај народ још 1710. г. доживео биолошки колапс услед страховите куге која је прохарала Источном Европом од чијих се последица више никад нису опоравили. Рачуна се да данас све скупа на свету има око 3,700 Караима који живе у Литванији, Русији, Пољској и Украини.        

Караими у Литванији су се професионално-друштвено делили на две категорије: на оне који су служили у војсци и на оне који су се бавили цивилним пословима. Војни део посла, нарочито у Тракаиу, се посебно односио на чување и одржавање владаочевих замкова. Бавили су се и обрадом својих малих парцела које су добили као привилегију од великог кнеза у приватан посед. Према неким документима се може закључити да су Караими у оквиру пољско-литванске армије (краљевина Пољска и велика кнежевина Литванија су у државно-федералном односу од 1385. г. када је између ове две државе потписан тзв. Уговор из Креве) чак сачињавали и посебну војну јединицу (пук) којом је командовао караимски пуковник. На другој страни, цивилни Караими су постали познати по баштованству, занатству, преводилаштву, писарству, трговини и нарочито коњогојству док је не мали проценат и оних који су постали цењени лекари, математичари, теолози и правници. Било је и Караима који су обављали дужност главног лекара на краљевско-великокнежевском двору Пољске и Литваније.

Што се тиче језика којим говоре Караими, према општој генеалошкој класификацији светских језика, он припада групи турских језика. Историјски као и данас, постоје три дијалекта којима говоре Караими у Источној Европи: говор Караима у Тракаиу, говор Караима у Галицији и говор Караима на Криму. Као језик који се користи у породичном окружењу и литургијским церемонијама, караимски језик је релативно добро остао очуван до наших дана у аутентичној архаичној форми и поред чињенице  да су Караими вековима живели у словенском и литванском језичком окружењу физички одвојени од других говорника језика који воде порекло од пратурског. То се може уочити из чињенице да је караимски језик сачувао многе турске речи и изразе који се не могу наћи у савременим језицима који су произашли из пратурског његовим даљим раслојавањем. Ипак, на другој страни може се уочити велики број речи у говорном језику Караима које воде порекло из пољског, литванског или руског језика са задржавањем изговорног акцента обично на последњем слогу што је типично за турски језик.

Интересовање европских лингвиста и филолога за проучавање караимског језика, још од почетка XVII столећа, углавном је засновано на откривеној чињеници да Караими читају Стари Завет на хебрејском и караимском (турском) језику који се писао алфабетом чије су графеме позајмљене из пољског, литванског па чак и грчког (две) система писања. Дакле, ради се о латиници, а не о арабици, а реченице се читају с лева на десно. До сада је од стране руских, пољских и мађарских турколога издато неколико дво/тро-језичних речника караимског језика као и пар граматика истог.

Може се закључити да данашњи Караими/Караити представљају једну од најзанимљивијих етно-религијско-језичких мањина у читавој Европи која је у Литванији правно и практично заштићена стандардима које прописује ЕУ. Као посебан вид помоћи се јављају разноразне донације од стране турске амбасаде у Виљнусу.

Тракаи: Реклама за традиционално караимско јело – кибинаи

Др. Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2019

На све фотографије ауторско право полаже Владислав Б. Сотировић

Скраћена верзија чланка је објављена у београдском дневном листу Политика 28. јануара 2019. г.

Тракаи
Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic