HISTORIA ARCANA: “Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!”

Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније.

Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске.

Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик.

Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је кажњен, а кривци су у затвору.

Подсетило ме то на сличан, али по броју жртава, много тежи злочин, који се широм Србије догодио пола века раније, а за који нико до данас није одговарао и сва је прилика да се то неће ни догодити, него ће, да лудило буде потпуно, налогодавцима највероватније бити подигнути споменици.

Реч је масовном убиству, такође без суђења, више десетина хиљада људи крајем Другог светског рата, које је починила нова комунистичка власт од септембра 1944. године до половине фебруара 1945. године, у периоду познатом као „црвени терор“. Жртве су покопане на необележеним местима, познатим и као „пасје гробнице“.

Комунисти су, по неком перверзном обрасцу, на местима масовних гробница градили спортска игралишта, а зграде затвора претварали у школе и факултете.

Често се може чути да би то „требало оставити историји“. У Србији нема позванијег историчара за ову тему од сарадника Института за савремену историју др Срђана Цветковића, који је каријеру посветио истраживању репресије и кршењу људских права током периода социјализма.

Цветковић је резултате својих истраживања приказао на изложби „У име народа“ и у тротомном делу „Између српа и чекића – репресија у србији

Пошто од њега нема позванијег, одлучио сам да га позовем и замолим да ми у тури по необележеним београдским стратиштима открије више детаља о „црвеном терору“.

Налазимо се испред зграде данашње Атхитектонско-техничке школе (АТШ) у Улици Војислава Илића, у којој су нове власти по ослобођењу Београда установиле затвор.

Најтежи злочин у целој Источној Европи

Цветковић ми открива да је кошаркашко игралиште те школе једно од стратишта на којем је злогласна Озна (Одељење за заштиту народа) стрељала и закопала „народне непријатеље, издајнике и сараднике окупатора“.

Злочини Озне широм Србије ушли су у народна предања, али се о томе није гласно говорило. Око АТШ-а су живели људи који су по ослобођењу сваке ноћи слушали јауке и штектање митраљеза, а Цветковић каже да му се јавила жена која свом унуку није дозвољавала да се игра на кошаркашком игралишту, јер је гледала како су људи стрељани.

„Реч је великом злочину после ослобођења, који је упрљао руке победника. Одмах по ослобођењу Београда и Србије, већ почетком септембра 1944. године, сличан сценарио се догађао по целој Србији, од Врања, Пирота и Лесковца до Суботице и Новог Сада. По том сценарију, прво је Озна запоседала велике административне зграде и бивше затворе и приводила људе на основу већ сачињених спискова и дојава“, каже Цветковић.

На списковима за одстрел били сувиђенији људи, интелектуалци, трговци, политички и класни противници комуниста.

„У тој маси је, наравно, било и људи који су несумњиво били и сарадници окупатора и можда скривили и нечију смрт. У огромној маси, међутим, уз прљаву воду избачена је и чиста“, наставља Цветковић.

На памет ми долази да је и међу убијеним сребреничким муслиманима свакако било убица недужних Срба. Пошто је утврђено да су у Сребреници убијена 8.372 човека, питам Цветковића о броју жртава „црвеног терора“.

Испоставља се да су комунисти убили седам пута више људи него што је убијено у Сребреници.

„У свим земљама источне Европе у којима је завладало социјалистичко уређење извршена су масовна убиства, али је у Србији тај број убедљиво највећи, у поређењу са бројем становника. Евидентирана су имена готово 60.000 стрељаних, од којих је око 35.000 стрељано без суђења, а само 3.800 је погубљено по судским пресудама, док су остали погубљени у логорима углавном по Војводини. Зато је злочин и тежи, јер само суд утврђује кривицу. Утврђена су и имена 128 стрељаних свештеника Српске православне цркве. У бази пописаних жртава су имена више од 3.000 трговацаи исто толико занатлија, између 800 и 900 индустријалаца“, каже Цветковић.

Цветковић истиче да је реч о доњој граници броја убијених, до којег је дошао на основу данас доступних архива Озне, књига и спискова стрељаних.

„Процењујем да недостаје око 30 одсто таквог материјала“, каже Цветковић.

Наставља да је Озна ухапшене приводила у истражне затворе, попут оног у згради АТШ-а, где је следио кратки истражни поступак, најчешће до осам дана, током којег су саслушавани и под тортуром терани да признају измишљена кривична дела или да оптуже некога, али суђења није било.

„Коришћена је техника Стаљинове тајне полиције НКВД, јер је Озна устројена по том систему и од НКВД-а је научила методологију терора, као што је и цео систем пресликан по угледу на Совјетски савез из времена Јосифа Висарионовича Стаљина. Током истраге се догађало да људи подлегну мукама, остану инвалиди од тортуре, скоче кроз прозор, што није био редак случај… После истражног поступка, Озна је само за једну ноћ у неком месту одводила на стрељање групе од 30 до 50 људи, а, према једној књизи стрељаних, чак и 80 људи“, каже Цветковић.

Наводи и да су људи на стрељање вођени голи или у доњем вешу и везивани жицом, најчешће телефонском. То ме неодољиво подсетило на методологију злочина у усташком логору Јасеновац и нацистичким логорима у Немачкој, Аустрији и Пољској.

„Стрељани су у јаругама, шумама, на обалама река, у градским парковима. Крај око АТШ-а тада је био предграђе Београда, локација позната као Чубурски поток. Ту је стрељано неколико стотина људи. Озна је на том месту су у октобру и новембру 1944. године стрељала људе из деветог београдског кварта, пошто је Београд био подељен на 16 квартова“, наставља Цветковић.

Попришта и Калемегдан, Мањеж, Пионирски парк…

Стрељања су, каже, прво обављана у парковима у близини седишта квартова, попут парка Мањеж или Пионирског парка, а на Калемегдану су стрељани речни полицајци.

Озна је потом одлучила да, према књизи притвореника коју је Цветковић открио, ухапшене из свих 16 квартова шаље у дотадашњи нацистички логор на Бањици, а затим ноћу на стрељање у оближњи Лисичји поток, највеће стратиште у Србији из времена „црвеног терора“.

Комунисти су, дакле, бањички логор пустили у погон свега неколико дана по ослобођењу од нацистичких окупатора и Јевреје заменили „народним непријатељима, колаборационистима и ратним злочинцима“, од којих је велика већина лажно оптужеа и погубљена.

Док ми Цветковић открива овај запањујући детаљ, присећам се умировљеног владике Атанасија, који је у умировљеном „Утиску недеље“ још далеке 1993. године у једну реченицу сажео да су „комунисти окупатори сопственог народа, а Слободан Милошевић највећи издајник српског народа“.

У непосредној близини АТШ-а је још једна тајна гробница, изнад које је такође изграђено нешто веће спортско игралиште – стадион Обилића.

Цветковић каже да су ту, уз народне непријатеље, стрељани и заробљени Немци после великог окршаја партизана и нациста код данашње Цветкове пијаце.

Док идемо ка највећем стратишту у Србији, локацији Лисичји поток код елитног београдског насеља Дедиње, питам Цветковића о мотивима за кампању масовног убиства, сећајући се команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, који је 1995. године по уласку у Сребреницу рекао да је „дошло време да се Турцима осветимо за 500 година терора“.

Освета је, наравно, била један од главних мотива и Стаљинових следбеника 50 година раније.

„Веома чест мотив била је освета – многи су у Београд дошли из ратом захваћених крајева у којима су изгубили све, попут Шесте личке дивизије, крајишке и личке кордунашке бригаде. Они су дошли из усташке НДХ, где је над Србима спроведен геноцид“, каже Цветковић.

За шесту личку сви издајници

Он цитира злогласног мајора Озне Милана Трешњића, начелника 12. кварта на Дедињу, који је рекао да је Београд био центар колаборације и да су људи који су током рата живели у Београду и гледали да некако преживе за Шесту личку сви редом били сарадници окупатора које је требало побити.

„Једва сам чекао да дођем у Београд и преспавам на Дедињу са све личким блатом на чизмама“, сведочио је Трешњић. То сведочење можда најречитије одсликава дух тог времена.

Отимање имовине је такође био значајан мотив за потказивање и стрељање.

„Власници фабрика, куће на Сењаку, Дедињу и у центру Београда били су први на мети“, каже Цветковић.

Стижемо до Лисичјег потока, елитне локације на којој данас огњишта свијају добитници транзиције, од којих су многи до богатства стигли гажењем лешева, па је и нормално да им куће стоје на костима невиних.

На месту на којем су стрељане хиљаде затичемо багер који сређује терен за неку будућу вилу, док у дворишту новоизграђене куће власник опуштено пимпује лопту поред фонтане са купидонима.

После рата преко костију је непрекидно насипана земља, тако да посмртни остаци убијених сада почивају неколико метара дубље него када су затрпани.

„Претпоставља се да је у Лисичјем потоку стрељано неколико хиљада људи. Комисија за тајне гробнице утврдила је 3.550 имена стрељаних, али је проблем јер су пронађене само три од укупно 16 књига стрељаних. Укупан број стрељаних у Београду је, стога, сигурно много већи и свакако није мањи од 7.000. Сви о којима говоримо су стрељани без суда“, каже Цветковић, који је био председник те комисије.

Док чекамо да ли ће багер можда захватити и неку кост, Цветковић прича да то уопште није редак случај на градилиштима, али да грађевински предузимачи ретко пријављују надлежнима, јер процедура која потом следи битно успорава градњу.

Поред некадашњег стратишта је и потпуно запуштена чесма, готово затрпана, а Цветковић ми открива да ће предложити да ту буде постављена спомен табла за жртве „црвеног терора“, као би бар нешто на том месту подсећало на страшне догађаје с краја рата.

Београд 1945. г.: Жртве “ослободилаца Београда” побијене као “народни непријатељи”

Забранили и одласке на гроб, прогонили потомке!

Цветковић каже да се током истраживања и сам изненадио када је увидео колико је уредно и педантно вођена документација о злочину.

„Очигледно је да се нису плашили да ће икада пасти с власти и одговарати за масовне злочине, а и хтели су да имају податке о стрељанима како би њихове потомке могли да уцењују ако постану успешни људи тако што би им из досијеа извадили да су потомци народних непријатеља, четника, колаборациониста, кулака. Кривац у том систему није само онај ко је стрељан, него и његови потомци, родитељи, пријатељи“, наводи Цветковић.

Цветковић истиче да стрељани нису достојно сахрањивани, него су буквално потрпани у земљу. Пола века касније догодило се исто зверство у околини Сребренице.

О размерама комунистичког зла најречитије сведочи документ о забрани породици да се окупља на месту на којем је убијени закопан.

„Пошто се Милан Милић својим гестом показао као непријатељ, то не можемо дозволити да се на гробу или ван гроба одржавају ма какви помени (опела) и скупови. Исто тако забрањено је откопавање леша. Ако ли се пак поступи супротно овом налогу биће узети на одговорност“, дословце стоји у наредби Озне породици убијеног Милића.

Са Лисичјег потока преко Дедиња идемо до манастира Ваведење на Топчидерском брду, у чијој је непосредној близини стадион фудбалски стадион клуба Графичар, још једно стратиште претворено у игралиште.

Пролазимо поред старих вила у којима су се после рата разбашкариле комунистичке главешине, које се нису либиле да одмах ускоче у одела и пиџаме нетом убијених „издајника“, пошто су им отели куће и сву имовину.

„Када је рађен стадион Графичара и копан темељ оближњу за печењару, на помоћном терену поред манастира Ваведење 1996. године пронађене су људске кости. Ти људи су после ослобођења Београда довођени из затвора за 12. кварт, који је био у згради Арт телевизије, и стрељани и закопани у одбрамбеним рововима који су остали после рата“, каже Цветковић.

О томе је обавештена Милица Веселиновић, која је деценијама тражила свог оца, индустријалца Михајла Веселиновића, који је живео на Дедињу. Он је стрељан у рову са новинарима и виђенијим људима са Дедиња, које је ослобођено већ 17. октобра.

Милица Веселиновић је 2001. године, после пада Слободана Милошевића с власти, организовала приватну ексхумацију уз подршку тадашњег премијера Зорана Ђинђића, пошто је током Милошевићеве владавине два пута одбијена.

Нађене су кости, ципеле, телефонска жица за везивање, а посмртни остаци су сахрањени у порти манастира Ваведење.

У порти је сахрањен и црногорско-приморски епископ Арсеније Брадваревић, који је осуђен на вишегодишњу робију као издајник.

Озна је сејала страх у народу и тако што је после стрељања на бандере и јавна места качила спискове имена стрељаних као саопштења војних судова, али се показало да је то била гнусна лаж. Наиме, 27. новембра 1944. године окачен је списак од 105 имена стрељаних којима је наводно суђено, а у стварности је стрељано 104 људи, док је извесни Лазар Јовановић грешком пуштен. Он је прочитао своје име на бандери, а касније је сведочио да никаквог суђења није било. Ипак, имена велике већине стрељаних нису тада нигде ни објављена.

Цветковић прича да је највећи затвор Озне у Београду после ослобођења била злогасна Главњача, на месту данашњег Природно-математичког факултета, која је, супротно наводима нових власти и после рата радила пуном паром, све до 1955. године, када је срушена и ту никао ПМФ.

Други велики истражни затвор такође је на месту данашњег факултета, Рударско-геолошког у Ђушиној улици. У подрум те зграде су привођени људи и испитивани, а затим камионима одвођени у Лисичји поток на стрељање.

Ланац командовања: Тито-Ранковић-Крцун

Стрељања су, каже Цветковић, била део ширег оперативног плана Озне. На врху пирамиде злочина био је Јосип Броз Тито, а његови саучесници бии су, између осталих, и шеф Озне за Југославију Александар Ранковић и шеф Озне за Србију Слободан Пенезић Крцун. Постојала је прецизна субординација, као када се ради нека кампања.

„Директна субординација је ишла безбедносном линијом Озна за Србију Крцун – Озна за Југославију Ранковић – министар одбране и маршал Тито. Они су у првом реду одговорности, али је и цео политички и војни врх имао своју улогу и сви су знали“, наводи Цветковић.

„Документација показује да је реч о организованом подухвату, а никако о случајности нити анархији. Стотине спискова стрељаних, укључен је цео партијски апарат да води евиденцију, месни одбори Озне су слали вишим органима власти о томе колико је људи стрељано, колико је побегло, колико осуђено“, наводи Цветковић.

Прави спискови са готово свим именима прављени су касније и у неким крајевима Србије сачувани су до данас. Сачувана је готово целокупна документација за Лесковац, Смедерево, Зајечар и околину, док већи део документације недостаје за Београд, Шабац, Крагујевац и друге градове, па база није потпуна. Списак занимања ликвидираних показује да су на удару комунистичког терора био слој имућнијих људи и средњи слој.

Спискови стрељаних налазе се у архиву наследнице Озне, Безбедносно-информативне агенције, у виду „књига антинародних елемената“ и „књига непријатеља данашњице“.

Однос према злочинима

Ваља, на крају, упоредити и запањујуће сличан однос према злочинима две наизглед супротстављене стране, националистичка и антифашистичка. Антифашисти кажу да би комунистичке злочине почињене после Другог светског рата требало оставити историји, а исто за злочин у Сребреници тврде и људи који себе доживљавају као националисте.

И једни и други масовна убиства невиних називају грешкама, па тако антифашисти кажу да је „после рата било грешака“, док националисти Сребреницу такође називају тек „грешком“.

И једни и други са истом страшћу негирају злочине „својих“ и траже кажњавање друге стране, а на помен злочина по правилу следи питање „а, што сада то“.

Ако кажете да су комунисти починили непојмљиве злочине после рата, антифашисти ће вас одмах пљунути и залепити вам етикету клерофашисте или повампиреног фашисте, јер негирате антифашизам и тековине величанствене и херојске борбе против окупатора, те се залажете за ревизију историје и проглашавање поражених окупаторских слугу за обеднике, уз неизбежно питање „а, колико су људи четници побили“.

Потпуно исто се догађа са друге, наводно супротне стране, када се помене Сребреница – одмах сте издајник, усташа, страни плаћеник и „Наташа Кандић, Бисерко, Чеда и Борка“ истовремено, јер негирате величанствену борбу српског народа у стварању Републике Српске, односно српске државе преко Дрине, уз такође неизбежно питање „а, колико су муслимани људи побили“.

Запањујуће је ударање у груди и ридање представника цивилног друштва над злочином у Сребреници и залагање за катарзу и суочавање са злочинима из прошлости док истовремено ћуте и игноришу злочине Титове Озне под командом Срба Ранковића и Крцуна, или промрсе да је свако помињање догађаја с краја 1944. године оспоравање антифашизма.

Они су одредили да су прошлост и историја почели 1991. године, а њихов Велики прасак догодио се 24. септембра 1987. године, када је одржана Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије на којој је Милошевић приграбио власт, а пре тога живело у југословенском комунистичком рају.

Какве су то „либералне душе“ које жале само људе убијене српском руком док вишеструко бројније убиство почињено продуженом Стаљиновом шапом сматрају тек грешком? Није ваљда да им донације одређују и за ким ће плакати, попут баба које на сахранама плачу за паре?

Док се „нож, жица Сребреница“ може чути углавном на трибинама стадиона или прочитати у коментарима опскурних сајтова, дотле је у Србији никла читава класа људи који се у јавности представљају као бранитељи људских права, а обожавају Титову диктатуру и све његове акције од 1944. године и истовремено се залажу за демократију и либералне вредности.

Како год било, ваљало је на време осудити комунистички злочин с краја Другог светског рата да се такве страхоте више не би понављале, а ваља и подсетити да су одговорни официри Војске Републике Српске без изузетка били у служби Југословенске народне армије, која је баштинила традиције Шесте личке и мајора Трешњића, а сви редом су били чланови комунистичке партије пре него што су се 1992. године пробудили као Срби.

Командант те војске Ратко Младић је, према сведочењима с почетка рата у бившој Југославији, био посебно бесан на оне с кокардама на капама. Три године касније почињен је масакр над хиљадама недужних муслимана.

„Правда укључује освету“

Цветковић каже да је о плану за масовне ликвидације свакако знао и Милован Ђилас, касније најпознатији дисидент. „Сам Ђилас у својој књизи ‘Револуционарна власт’ признао је да су у Београду и у Србији ликвидиране хиљаде невиних људи. Ђилас је после непосредно после ослобођења писао оштре колумне у партијским гласилима и нападао буржоазију и тражио главе“, каже Цветковић. Марко Ристић је написао чувени чланак у којем је навео да „правда укључује освету“. Било је вербалног насиља, стварала се атмосфера страха и подстицала се освета, и у таквој атмосфери су се догађали злочини, осликава Цветковић послератну атмосферу.

У Србији 211 пасјих гробница

Попут Београда, и свака варош у Србији има неколико локација на којима је Озна стрељала невине после рата и те локације су јавна тајна. Краљевица у Зајечару, Славник и Лапотинце у Лесковцу, Бубањ у Нишу, Багдала у Крушевцу, Пети пук у Ваљеву, мост преко Саве код Шапца, Метино брдо код Крагујевца… У Фијатовој фабрици у Крагујевцу 2011. године је обављена ексхумација јер су пронађене кости испод једног паркинга. Постоје стотине таквих локација широм Србије, а државна комисија је утврдила 211 локација „пасјих гробница“, односно необележених места на којима су затрпане кости жртава црвеног терора.

Увек пуна канцеларија потказивача

Трешњић је касније говорио да му је канцеларија увека била пуна потказивача и да је лично ишамарао и отерао једног човека који му је долазио сваки дан да неког потказује. Људи су потказивали једни друге због различитих разлога – једни да би се додворили новим властима, а таквих је било и током немачке окупације, па су се Немци жалили да појединци долазе свакодневно да потказују, док су други под страховитом тортуром у страху признавали „све и свашта“…

Централе и затвори Озне у Београду

Централа Озне за Србију била је у згради данашњег Завода за заштиту интелектуалне својине код Природно-математичког факултета. У тој згради је саслушаван Драгољуб Дража Михаиловић и са трећег спрата те зграде је, по наводима Озне, скочио Милан Недић. Зграда данашњег Тањуга на Обилићевом венцу била је седиште Озне за читаву Југославију, а преко пута је било седиште Озне за Београд.


Аутор: Милош Ђорелијевски

Изворник: Mondo.rs

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic