ПРЕПОРУЧУЈЕМО: “Мржња према земљи слободе”

Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. “Политика” већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст “Аустрија је гурнула Словене на Србију” у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију: “Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију.” Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их и данас.

Одмах после првих ратних операција у Србији је настало опште разочарање у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана и Словенаца према цивилном становништву. Пола године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу “Пијемонт”, из пера Душана С. Николајевића, пише: “У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије, они за чију слободу Србија, после два рата (балканска) и уђе у ову борбу. То је њена трагичност… Ружна и цинична Монархија успела је да затрује добре нагоне Словена. И Личанин, и Хрват, и Словенац, и Војвођанин, и сви остали, показали су у овоме рату једну ниску мржњу на земљу слободе… Хрвати који не излазе из ванредних режима, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је свога госу… Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом…”

ДОКАЗИ Један од доказа за велику борбеност Хрвата и муслимана у сукобима са српском војском је и податак да је само у биткама у Мачви, из Треће босанскохерцеговачке регименте, од око осамдесет официра и три хиљаде бораца, животе изгубило више од половине командног кадра и преко 1.200 војника. На погрешне процене у Београду да ће “браћа” из прека масовно предавати на српску страну, пресудно су утицале многобројне манифестације “српско-хрватског братства”, у годинама које су претходиле рату. Почетком 1912. године, 163 загребачка студента били су гости Београда и клели се у Србију као југословенском Пијемонту, а домаћини су њих ословљавали “драгом и најдражом браћом”. И Словенци су били дочекивани као “најрођенији”. Председник општине Београд, 1910. године, поздравио је једну велику делегацију Словенаца, у којој је било занатлија, трговаца, сељака, адвоката, као “најмилије међу најмилијима”. У овим сусретима долазило је до братимљења и заклињања на верност “до гроба”.

Због тога нико у Србији није могао да разуме мржњу с којом су кидисали на српске војнике. Однос “браће” са оне стране трију река осетио се већ у првим борбама које су вођене 1914. године. Тек кад би дошли у ситуацију да немају другог избора, осим смрти или предаје, дизали су руке увис. У децембру 1914. године, на прилазима Београду, код Торлака, изгинула је већина припадника 79. Јелачићевог пука,састављеног углавном од Хрвата. Ова формација је заправо била жртвована и остављена да штити одступницу главнине аустроугарске војске која се повлачила из Београда. Под налетом српских јединица, засипани артиљеријском ватром, почели су да се предају тек кад их је преостало стотину-две… Ударна формација аустроугарске војске у операцијама на Колубари био је Загребачки 13. корпус. Oд 18. до 25. новембра 1914. године, на десној обали Љига, у борбама против Моравске дивизије првог позива, нарочито су се истакле 36. и 42. пешадијска дивизија овог корпуса. Од куршума и бајонета припадника Загребачког корпуса настрадало је 4.200 Мораваца. Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић који је, што лако може да се провери у његовом дневнику, наслућивао да ће пасти “од руке брата с друге стране”.

О дејству овог корпуса писао је и Васа Казимировић: “Најкрвавија битка чини се да је ипак вођена на Гучеву. Против српске војске ту су дејствовале јединице 13. Загребачког корпуса. Бајонети су у много случајева овде одлучивали све… Истина је да су Хрвати у аустроугарским униформама на Гучеву задали Србима много јада, али је такође истина да су и они сами били овде у маси покошени најбриткијом косом смрти… На српској страни најнеустрашивији су били припадници четничког одреда Војина Танкосића, једног од извршилаца династичког преврата од 1903. године и истакнутог припадника ‘Црне руке’. Али они су највише и страдали… Од 700 његових бораца (Руднички одред) само је 50 њих преживело борбе на Гучеву и борбе на другим местима вођене потом.”


Оригинално објављено 27. јануара 2015. г.

Аутор: Иван Миладиновић

Изворник: Вечерње Новости онлајн

www.global-politics/sotirovic