КОМЕНТАР: “О рехабилитацији ђенерала Михаиловића”

Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога?

С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива за враћање достојанства лика и дела Драгољуба Драже Михаиловића. Можда ће званична Србија (оваква каква јесте) ипак и скупити моралне куражи да исправи једну од највећих неправди у историји србског народа. Ако су 1946. г. након стрељања команданта равногораца комунисти врло вероватно мртво ђенералово тело раскомадали (с обзиром на Дражину последњу фотографију на којој се јасно види да му је лева рука одсечена)[1] и разбацали на разне стране како му се гроб не би знао, оно што Србија може (најмање) да уради за њега, његов покрет и Србство у целини јесте да га правно и морално удостоји свих људских и национално-патриотских почасти, а уместо освештавања гробног места (које очигледно, на жалост, не постоји) подигне достојне споменике у земљи „Боже правде“.

Међутим, с друге стране, лично се не залажем за ђенералову формалну „рехабилитацију“ нити уопште са покретањем таквог судско-правног поступка у оваквој Србији каква јесте, као што је то нпр. пре неколико година предлагао „Српски либерални савет“ (бивша „Српска либерална странка“), из најмање два једноставна и пре свега морална разлога:

  • Покретањем судског процеса или пак јавна расправе за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао некакву „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило (тј. да је наводно издао народ и народне интересе) али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка услед прикупљања нових чињеница које говоре у његову корист.
  • Уколико би и дошло до формалне рехабилитације ђенералове директно би се признало да су комунистички контра-револуционарни судови након освајања Београда 20. октобра 1944. г. били легитимни и легални, а тиме би се исто тако на индиректан начин признао и легитимитет и легалитет саме антисрбске комунистичке страховладе након окупације Србије у октобру 1944. г.

У контексту горе написаног осврнули бисмо се на неке базичне чињенице из историје Другог светског рата на нашим просторима.

Основна војна тактика Југословенске Војске у Отаџбини под техничко-војном командом пуковника и касније ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (врховни командант Краљ Петар Други Карађорђевић) се састојала од круцијалног принципа сваке герилске борбе а то је избегавање већих сукоба са непријатељем и припремања људства и технике за одсудан удар по окупаторским формацијама када за то дође прави тренутак, тј. другим речима, кад Трећи Рајх доживи коначни слом на неком од светских фронтова (у принципу на Источном). У југословенском, тј. боље речено србском, конкретном случају од 1941. до 1945. г. поред секундарног општег разлога за избегавање отворене борбе са окупатором у великом стилу (офанзиве, заузимање великих насеља, наношење већих губитака непријатељској војној сили, итд.) – недостатак науружања, муниције и војне опреме насупрот у сваком погледу супериорнијој окупаторској војној сили – постојао је и онај примарни а то је реална политика одмазде Немаца над цивилима србског етноса и то у сразмери (100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника) која би одвратила и много веће и јаче светске герилске формације од изазивања немачке педантне аритметике коју су већ у јесен прве окупационе године у октобру 1941. на својој кожи искусили грађани Краљева и Крагујевца.

С друге стране, директни војно-политички конкуренти Равногорцима – Титови комунист-партизани (са ознакама стране армије на својим униформама – Црвене Армије) нису штедели ни часа од момента Стаљинове директне наредбе из Москве након 22. јуна 1941. г. да ступе у најотворенију и сулуду (чак и фронталну) борбу против далеко јачих и опремљенијих окупаторских формација у Србији (али не и у НДХ) не водећи апсолутно рачуна о консеквентном страдању цивила услед немачких казнених одмазда (треба се на овом месту присетити да је у Србији 1941. г. било много ако не и претежно партизана са територије НДХ којима Србија није била родна груда).[2] Чак шта више, постоје случајеви у којима су локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну србским сужњима одређеним за одстрел. Можда је као најупечатљивији такав случај онај из села Дивостина недалеко од Крагујевца: када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама („Крагујевачки октобар“ 1941. г.) одговор је био једноставан – ко није са њима партизанима јесте против њих!

Поставља се наравно и логично питање зашто су партизани и равногорци имали овако дијаметрално супротне војне тактике током рата. Уколико знамо за пар основних чињеница из овог периода србско-србског (или боље речено пречанско-србијанског) грађанског рата добићемо и логичан одговор.

  • Као прво, у „четнике“ су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док је у партизане ишао (бар у Србији) „белосветски олош без кучета и мачета“ (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали главом без обзира у прву шуму) а коме је једини политички циљ борбе био да се домогне власти након рата.[3]
  • Друго, руководство Равногорског покрета су чинили школовани србски официри који се нису предали непријатељу након формалне капитулације Војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци“, тј. „белосветски плаћеници“ који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама.
  • Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант“ НОВЈ је био полу-Хрват, полу-Словенац, рођен у хрватском Загорју, према званичној комунистичкој верзији (не као Чича у србијанској Ивањици) и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434.
  • Четврто, мора се напоменути и главна, али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти, чињеница да је врло вероватно уз дозволу Немаца Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би машин-бравар подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да  поглавнику остану слободне руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ. Тако је Тито оставивши једну од неколико жена у свом животу Херту Хас у деветом месецу трудноће (коју је предао на „чување“ Владимиру Велебиту) у четвртак 22. маја 1941. г. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно (дакле пре „Барбаросе“ од 22. јуна 1941. г.). Херта се породила 24. маја родивши Мишу. Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију“ на коју је убрзо и стигао (у село Робаје) код Ваљева. Тада је Михаиловић са својим четницима био на Равној Гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном „Русу“ (то јест човека који је дошао из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.

Иначе, горе споменута комунистичко-усташка (тј. хрватско-хрватска) антисрбска сарадња датира још од 1935. г. када су КПЈ и ХРО (Хрватска револуционарна организација, тј. усташе) постигле заједнички споразум у Лепоглави (Будак-Пијаде) о билатералном деловању на рушењу „великосрпског хегемонизма“ и саме Краљевине Југославије. Сарадња је настављена и током, као и након, рата.[4] У том контексту да се потсетимо на следеће чињенице:

  • У концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа ЦК КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу.
  • Партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе где су безглаво гинули.
  • Након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства“ хрватско-муслиманско-усташки геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован.
  • Тито није никада посетио Јасеновац (а обишао је пола света на својим „путевима мира“ где је стигао чак до Кине) чији су неки усташки крвници били касније и чувари на Голом Отоку а сам споменик јасеновачким жртвама се у ствари састоји од четири слова „U“ (тзв. „распукла ружа“).
  • Након рата су у исту раван стављени четници и усташе а све у намери да се вештачки направи формални пандан хрватско-муслиманским злочинима над Србима.

На крају предлажемо да се уместо субноровског процеса „рехабилитације“ Драже Михаиловића пре свега „разтитоише“ Србија а удостојавање лика и дела команданта ЈВуО и његовог покрета спроведе (бар за прву руку) преко следећих конкретних државно-политичких одлука:

  • Да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег србског устанка“ и као такав обележава на државном нивоу пригодним свечаностима као државно-национални празник.
  • Да се називи главнијих улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Србства у Другом светском рату.
  • Да се машин-бравар депортује у родну Хрватску или пак неку другу праву отаџбину (ако је уопште и сахрањен у „Кући цвећа“ собзиром да му мртво тело нико није ни видео).
  • Да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји србског народа.
  • Да се београдски Трг Славија преименује у Трг Равногорског покрета и да се на овом тргу изгради велелепни споменик ђенералу Михаиловићу и другим најистакнутијим равногорским командантима.

 Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirovic 2015

Упутнице:

[1] Фотографија је објављена у [Милослав Самарџић (приредио), Албум ђенерала Драже, Крагујевац: Погледи, 2008, стр.157].

[2] То је био случај, наравно поред Јосипа Броза Тита, са нпр. Стеваном Филиповићем коме је иначе право име било Стјепан.

[3] Међутим, овде се поставља и главно питање зашто су те србске избеглице на простору НДХ бежале у партизане а не у четнике и ако су већ некако и дошли до партизанских одреда зашто су у њима и остали. Одговор је једноставан, а заснован је на архивској грађи: комунисти су им у партизанским јединицама обећавали након рата пљачку и нове домове које би отели од „народних издајника“ и наравно Немаца фолксдојчера у Војводини. Видети о овом феномену више у [Владислав Б. Сотировић, Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим партизанима и Равногорском покрету, 1941. г.−1945. г., Виљнус: Југославологија, 2014].

[4] Видети опширније у [Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006].

Save

Save

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic