MOJ КОМЕНТАР: “Замена теза и академска србофобија”, 2017

Share

Hits: 513

Академска србофобија у функцији дневне политике

Академска србофобија, било са простора бивше Југославије или из иностранства, тј. Запада, је пракса која постоји најмање у последњих четврт столећа, односно од почетка тзв. „Југословенске кризе“ која је резултирала грађанским ратом и разбијањем бивше заједничке државе за сада само на седам независних политичких ентитета. Ова врста србофобије се углавном своди на упрошћене квази-тезе да је за крваво растурање Југославије и грађански рат који је пратио ову појаву највећим делом, ако не и једино, крива Србија и српски народ као етнонационални колектив у целини, а до рата и жртава које он неминовно доноси је дошло стога јер су Срби наводно желели да реализују своје државнополитичке планове о стварању Велике Србије који потичу још од времена Вука Стефановића Караџића (чланак из 1836./1849 „Срби сви и свуда“)[1] и Илије Гарашанина (недовршени рад Начертаније из 1844. г.)[2]. Апсолутно је „разумљиво“ да у оваквој србофобичној академској утрци предњаче Хрвати са њиховим „знанственим“ публикацијама о „великосрпској“ идеологији[3] обзиром да је „напад најбоља одбрана“ у дневној политици.

Академска србофобија се, на жалост, прелива и на масмедије, а нарочито је по овом питању инфициран интернет као најбржи, најјефтинији и најутицајнији преносилац (дез)информација. Као бескрупулозни пример интернет србофобије у званичном академском руху може се навести портал „Novi plamen“ (www.noviplamen.org) са његовим званичним „портпарол-повијесничарем“ – (не)извесним Стефаном (Стипетом) Гужвицом. Како академска србофобија конкретно функционише навешћемо управо на примеру новопламеног Гужвице и његовог великохрватског пропагандног чланка „O ‘saradnji’ komunista i ustaša“ (http://noviplamen.org/tekstovi/2016/10/o-saradnji-komunista-i-ustasa).

Овде наводимо само један краћи одломак из ове текстуалне бљувотине на који бисмо из моралних разлога желели да одговоримо обзиром да је колумне друга Гужвице квазинаучна критика мог научног чланка:

“Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије”, Serbian Studies Research, 3/1, ISSN 2217-5210, 2012, Нови Сад, стр. 73−88.

Тако камарад Стипе дословно пише као реакција на мој чланак:

Ključni događaj koji je doveo do rasprostranjivanja ideje o antisrpskom karakteru (jugoslovenskog) komunizma svakako je bio objavljivanje Memoranduma SANU septembra 1986 [Sabrina Ramet, Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to the Fall of Milošević, (Boulder, CO: Westview Press, 2002), 20]. Manje od godinu dana kasnije, u srpskoj javnosti počinju da se pojavljuju priče o zaveri Vatikana i Kominterne protiv srpskog naroda, a u korist Hrvatske [Sabrina Ramet, Balkan Babel…, 27]. U isto vreme, pojavljuje seKnjiga o Kosovunacionalističkog istoričara Dimitrija Bogdanovića koja se opširno bavi pitanjem navodne antisrpske politike jugoslovenskih komunista [Za odličnu kritiku nacionalnih stereotipa o Albancima koje su potpirivali Bogdanović i drugi nacionalistički intelektualci, pogledati članak Olivere Milosavljević Skenderbeg je Srbin objavljen na Peščaniku 10.3.2008]. Ova knjiga je zanimljiva jer prva u Jugoslaviji otvoreno pretpostavlja odnos KPJ prema nacionalnom pitanju kao dosledno antisrpski i dovodi ga u vezu sa podrškom jugoslovenskih komunista ustaškom ustanku u Lici 1932. godine”.

Као одговор на горње тврдње једног Гужвице могу се навести следеће чињенице у тексту који следи.

Злоупотреба Меморандума САНУ из 1986. г.

Нетачна је, или бар за сада недоказива тврдња, да је појављивање тзв. Меморандума САНУ 1986. г. иницирало распростирање идеје о антисрпском карактеру КПЈ/СКЈ и југокомунистичке политике. Као прво, протура се теза да је уопште и постојао текст Меморандума као таквог обзиром да се овде ради о подметачини службе државне безбедности Србије. Ову тезу су пласирали и подржали управо антисрпски националистички елементи у оквиру СКЈ како би се за већ унапред припремљено растурање Југославије оптужили Срби, тј. Србија, а здушно су је прихватили западни србофоби југопровенијенције, као нпр. Сабрина Рамет којој је упућивање на Меморандум постало дневнополитичка пракса и обавеза у својим „академским“ написима о Југославији, тј. њеном растурању деведесетих. Иначе, о антисрпском карактеру политике југокомуниста и њихових борбених партизанских формација (сарадњи са усташама, Италијанима и Немцима) се писало далеко пре једног Меморандума из 1986. г. наравно у емигрантским круговима и то нарочито од стране оних емиграната који су као сведоци учествовали у Другом светском рату.[4]

Постоје и инострани сведоци који директно говоре о антисрпском карактеру југокомуниста и њихових партизана (погледати чланак и библиографију у: Vladislav B. Sotirović, “Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske”, Serbian Studies Research, 5/1, 2014, ISSN 2217-5210, Нови Сад, стр. 119−144 ). Сам по себи текст тзв. Меморандума директно и не говори о антисрпској завери југокомуниста већ о угроженом положају Срба ван тзв. уже Србије што је у основи и било тачно.

Стефан (Стипе?) Гужвица чак неспретно покушава да оповргне једну од основних и увелико доказаних чињеница из јужнословенске савремене повеснице, а то је буквално завера, тј. непријатељска политика, Ватикана и московске Коминтерне против Срба као нације, а у корист Хрвата и Хрватске. Овде се дотични памфлет-повесничар Гужвица позива на Сабрину Рамет као некакав знанствени ауторитет за ову проблематику сматрајући да је довољно да само цитира неку реченицу из писанија Сабрине па да све Сотировићеве тезе аутоматски падну у воду јер га је „знанствено“ покопала једна Сабрина Рамет. Дотична упутница на Сабринину публикацију коју наводи Гужвић уопште и не оповргава моју тезу о завери Ватикана и Коминтерне против Срба и њихов рад у хрватску корист већ само констатује чињенично стање да таква теза као теза уопште и постоји. Да је та теза нетачна, Сабрина не износи никакве доказе али Гужвица користи индиректно Сабрину као наводни знанствени ауторитет за побијање оних теза које Стипету не одговарају. Гужвица очито живи у облацима у којима чим поменеш у своју корист једну Сабрину Рамет, Сузан Л. Вудвард или Ноела Малколма све је јасно и доказано па је даља расправа о дотичној проблематици завршена, а Сотировић и њему слични иду на Биро за запошљавање. Гужвица покрива сва њихова радна места уз Сабринину стручну препоруку за запошљавање.

Замена теза као основни методолошки приступ „научном“ истраживању

Да видимо ко је и шта је Сабрина Петра Рамет на коју се као „знанствени“ ауторитет позива Стипе. Изабрали смо насумице једну Сабринину библиографску јединицу у којој је дотична професорка (професорица) политичких наука уједно и уредник и аутор:

Sabrina P. Ramet (ed.), Central and Southeast European Politics since 1989, Cambridge: Cambridge University Press, 2010. (треба обратити пажњу/позорност да је публикацију издао Универзитет у Кембриџу, Велика Британија!).

Конкретно, да изнесемо неколико базичних запажања о овој Сабрининој публикацији за коју је одговорна и као уредник и као аутор, а у којој је објавила као самостални аутор два своја рада: „Politics in Croatia since 1990“ стр. 258−285 и „Serbia and Montenegro since 1989“ стр. 286−310:

  1. У првој публикцији о Хрватској већ на самом почетку текста у његовој првој реченици се тврди да се „рат за југословенско наслеђе водио на територији Хрватске четири и по године (1991.−1995.)“. То је класична замена теза којој прибегавају сви србофобични аутори и остали пропагатори великохрватске идеологије коју нам Гужвица протура и на порталу „Novog plamena“ позивајући се на, и кријући се иза, квази-ауторитета Сабрине Рамет. Дакле, Сабрина одмах на самом почетку рада индиректно ставља до знања читаоцима да је територија на којој се водио рат у Туђмановој Хрватској земља којој Хрватској и припада па је сходно томе неко са стране извршио агресију на Хрватску. Оно што Сабрина и Гужвица неће да нам кажу је то да се рат деведесетих у „Хрватској“ није водио ни у каквој „Хрватској“ већ у Републици Српској Крајини (РСК) – територији која након 1945. г. ни по којој основи, а поготово моралној, није ни могла нити смела да се нађе у Брозовој Великој Хрватској у оквиру Титославије. Или у било којој и било каквој Хрватској. Након стравичног геноцида над Србима у НДХ, након Другог светског рата у принципу није смела да се на мапи света појави било каква територија са називом „Хрватска“ (мишљење америчког председника Теодора Ф. Д. Рузвелта према неким наводима?) укључујући и некакву „Хрватску“ као федералну јединицу Титославије. Ако се ипак и појавила некаква „Хрватска“ у Титославији у ту „Хрватску“ није смела да буде укључена територија РСК ни по којој основи. Међутим, након рата не само да је територија будуће РСК била дата „Хрватској“ него су јој придодате и територије суседне Италије као и Дубровачка регија са градом Дубровником („Српска Фиренца“). Ако се већ територија будуће РСК и нашла у Брозовој „Хрватској“ није добила никакав аутономни статус као на примеру Војводине и КосМета у Србији. Да јесте, вероватно би Југославија и преживела и рата деведесетих не би ни било.[5]
  2. Чак и да прихватимо формално стање ствари да се, како то Сабрина Рамет пише, рат водио на територији (Броз-Туђманове) Хрватске, суштина овог рата није била ни у каквој окупацији Хрватске већ у сукобу агресивног хрватског неонацифашизма са слободарским тежњама остатка Срба који су преживели холокауст у НДХ. Рат се такође водио и 1945. г. на територији Немачке што је било нужно потребно како би се коначно елиминисао геноцидни нацистички режим у Берлину. Као што је нацистичка Немачка била избомбардована и на крају окупирана маја 1945. г. тако је хуманитарно-слободарска и уставна обавеза југословенске државе и њене легалне армије (ЈНА) била да још 1990. г. избомбардује читаву неоусташку ХДЗ Хрватску (рецимо да Сплит претвори у Дрезден) и окупира је. Наравно, код једне Сабрине Рамет нема ни говора о поређењу ХДЗ Хрватске са НСДАП Немачком. Потсетимо се да је Реганова администрација послала регуларне државне војне јединице да окупирају независну државу Гренаду 1983. г. и то само зато јер су наводно животи америчких студената у овој острвској држави били угрожени. Испоставило се да ниједан амерички држављанин на Гренади није био нити убијен нити чак рањен. У поређењу са овим случајем поставља се питање шта је онда требала да уради са Хрватском ЈНА кад се зна да је било 40.000 српских избеглица из ХДЗ Хрватске још пре њеног званичног проглашења за независну државу 25. јуна 1991. г. На крају крајева, како се поступа са неуставним и бандитским сепаратистима показала нам је управо америчка администрација 1861.−1865. г.
  3. У читавом раду о Туђмановој Хрватској и његовом режиму ауторка (ауторица) не спомиње основну суштину те ХДЗ Хрватске, тј. фактички распада (тј. растурања) Југославије деведесетих. А та суштина је била у томе да је ХДЗ режим био неоусташки, тј. новонацифашистички, и да су се због реалне могућности понављања геноцида над Србима ти исти Срби у Хрватској и отцепили од обновљене НДХ након чега је Туђманов неоусташки режим извршио агресију на РСК, тј. преживеле Србе из Павелићеве НДХ (овде је апсолутно ирелевантно да РСК није била међународно призната као суверена држава иако је имала све формалне атрибуте државе). Сабрина претставља самог Фрању Туђмана као државника који је наводно имитирао Броза (позирао пред камерама и фотоапаратима у белим адмиралским и сивим генералским униформама) што није тачно јер је Туђман много више имитирао поглавника Анту Павелића него „маршала“ Броза. Рамет Туђмана назива „истакнутим дисидентом“ на југословенској политичкој сцени од шездесетих година па до избора за председника Хрватске 1990. г. На овај начин се читаоцима сугерише да је Туђман као „истакнути дисидент“ био некакав борац за демократију (демокрацију) против једнопартијског и тоталитарног режима свог земљака Јосипа Броза Тита (обојица су из хрватског Загорја) што је апсолутно нетачно јер је Туђман хапшен и осуђиван као националиста што је и био као што је био и истакнути учесник у хрватском национал-шовинистичком и антисрпском „Маспоку“ почетком седамдесетих (када се Срби у СР Хрватској тајно наоружавају ради спречавања новог геноцида од маспоковаца). Рамет је из Туђмановог животописа избрисала чињеницу да је првих месеци постојања НДХ 1941. г. био у униформи усташке војнице исто као што и не спомиње Туђманову јавну изјаву да се захваљује Богу да му супруга није ни Жидовка ни Српкиња што довољно само по себи говори о добрим „знанственим“ намерама ауторке.
  4. Текст о Хрватској је иначе пун проблематичних интерпретација хрватске повеснице. Тако Рамет тврди да се проглашење независности ХДЗ Хрватске у основи темељило на тзв. тековинама борбе хрватског народа против фашизма у Другом светском рату, тј. на темељима Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. г. и сходно томе на темељима ЗАВНОХ-а. Међутим, свим објективним историчарима и политиколозима који су добро упућени у ову проблематику је одавно јасно да је ХДЗ Хрватска као независна држава проглашена 25. јуна 1991. г. на идеолошко-политичким темељима нацифашистичке усташке НДХ, тј. на фашистичким тековинама борбе хрватског народа у Другом светском рату. На чијој се страни у том рату огроман и највећи део хрватског пучанства борио је добро познато. Сам Туђман је јасно и гласно пред камерама изјавио да је Павелићева НДХ била одраз повесних жеља хрватског народа што је апсолутно тачно исто као што је вероватно и почињен србоцид у тој НДХ био такође одраз повесних тежњи тог истог хрватског пучанства. А народне жеље се морају испоштовати до краја па је тако Туђман обновио 1991. г. поглавникову НДХ из 1941. г. као „врховник“ исте. Пре Туђмана је Срба у СР Хрватској било 12% а након Туђмана 4,5%. Овај мали постотак Срба у ХДЗ Хрватској је Туђман намерно оставио према сведочењу Милорада Пуповца (разговор Пуповац-Туђман уочи „Олује“) да би изигравали мултикултурализам у Липој њиној јер су политички били безопасни али међународно гледано политички веома корисни. Дакле, тамо где је стао Павелић наставио је и скоро довршио Туђман. Везна спона је наравно био Броз који је за живота све урадио како би се Титославија распала у хрватску и словеначку корист. Јосип Броз Тито је, иначе, по мајци био Словенац, а по оцу Хрват. Бар онај Броз који се родио у Кумровцу 7. свибња 1892. г.
  5. Рамет износи нетачне тврдње да је 1102. г. тзв. Унија Хрватске са Мађарском била наметнута од стране Мађара обзиром да се овде није радило ни о каквој „персоналној унији“ Хрватске са Мађарском како то претставља хрватска страна већ о укључењу Хрватске, Далмације и Славоније у државни састав Краљевине Угарске и то на добровољној бази дела хрватске феудалне аристократије (чист пример тисућљетног „коњушарско-кочијашког“ менталитета у Хрвата који ће се поновити и касније након Мохачке битке 1526. г.
  6. Када говори о операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ из 1995. г. Сабрини још увек (2010. г.) није сасвим јасно о чему се ту радило али јесте када пише о борбама за Вуковар из 1991. г. – српска окупација, али никако не морално-легитимна хуманитарна војна интервенција против усташког терора над Србима у граду и његовог ослобођења од „За дом спремни!“ новонацифашиста са шаховницама и словом U на униформама.
  7. Невероватно је да се Рамет у читавом тексту о Хрватској уопште не позива ни на један једини архивски повесни извор са српске стране нити од стране званичних југословенских органа. Скоро сви коришћени извори и литература потичу са хрватске стране или из иностранства. Изузетак су само мемоари Борисава Јовића и Бранка Мамуле као и једна упутница на Танјуг (од укупно 103 упутнице у енднотама). Тако Рамет користи као литературу једног Иву Перића који је све само не објективни повесничар-знанственик, иначе аутор опране и улепшане Povijesti Hrvata (Zagreb, 1997) по свим методолошким принципима и технологијама новокомпоноване туђманологије. Ту је наравно и незаобилазни Тим Јудах са својом новинарско-публицистичком књигом The Serbs: History, Myth, and the Destruction of Yugoslavia (New Haven, 1997). Недостаје само Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike, 1895−1945, Zagreb: Institut za suvremenu povijest, 1995 (оригинал штампан у Буенос Аиресу, 1960. г. – зна се и од кога кад је штампана у Аргентини!).
  8. У тексту о Србији и Црној Гори Рамет тврди да је „Србија изгубила“ Црну Гору 2006. г. и „Косово две године касније“. Типична западна србофобична подметачина која се константно провлачи по западним корпоративним медијима и академским публикацијама скоро читаву једну деценију. Србија није изгубила никакву Црну Гору јер је није ни имала већ је Београд једноставно пустио Подгорицу да прогласи формалну независност ако то баш хоће (остаје питање зашто Србија није прогласила независност од Црне Горе, а не обрнуто као што се формално и догодило). Да је Србија хтела да „задржи“ Црну Гору послала би о државном трошку аутобусима бар 5% Црногораца из Србије да гласају у Црној Гори када се гласало за независност, а резултат би сигурно био убедљиво повољан за „задржавање“ Црне Горе. Познато је да је Црна Гора још од 1945. г. била посебна република у оквирима и велике (СФР) и мале (ФР) Југославије и да се ту не ради ни о каквој територији у оквиру Србије па да ту територију Србија може да изгуби као нпр. Косово. Нити је Србија у оквиру ФРЈ и Државне заједнице Србије и Црне Горе имала икакву доминацију над Црном Гором па да је наводно изгуби 2006. г. Чак шта више, Србија се те године једним добрим делом курталисала црногорске економске експлоатације и политичко-колонијалног израбљивања. Остало је само још да се сви србијански Црногорци врате у своју отаџбину мада у том случају се за Србију јавља озбиљан проблем – фундаменталан недостатак државника, политичара, менаџера, тајкуна, криминалаца и разноразних директора и њихових заменика. Србија није изгубила ни КосМет, како то подмеће Рамет, јер јој је КосМет буквално отет силом НАТО пакта, а оно што је отето се не може називати „изгубљеним“. Отимачина је криминална радња, а губљење несрећан случај. Иначе, Косово није Косово већ Косово и Метохија – назив који Рамет и њој слични упорно и намерно избегавају да користе из политичких разлога. Када Рамет пише о РСК позива се на међународно право и Устав ХДЗ Хрватске али када пише о „губљењу“ КосМета тог истог међународног права нема нити постоји важећи Устав Републике Србије из те 2008. г. као што за њу не постоји ни Устав СФРЈ из 1974. г. Рамет је чак забринута и за „Албанске енклаве у Србији“ (Прешево, Медвеђа и Бујановац) па би по њој, вероватно, идеално решење било да се и ове енклаве укључе у НАТО Тачикистан Републику па онда сви заједно у Велику Шипнију по узору на ону Мусолинијеву.
  9. Што се тиче повести Другог светског рата у Југославији, Сабрина Рамет је још увек у титолошком клишеу о југокомунистима и њиховим партизанима као покрету отпора против Сила осовине које предводи „маршал“ (без наводница – Marshal) Јосип Броз Тито. Рамет очито да ни након скоро седам деценија од завршетка Другог светског рата није расчистила са тим ко је ко био и ко се борио против кога и за кога у том рату у Југославији. Сабрина очито да није ни чула да је Броз био само (аустроугарски) каплар и никакав „маршал“ (јер се не рачунају војни чинови које неко сам себи пришива на еполете) нити да Броз није никада добио ниједан једини орден од Савезника за своју „антифашистичку“ борбу као нпр. ђенерал Дража Михаиловић кога су одликовали Де Гол, Хари Труман и Владислав Сикорски.
  10. Рамет у гореспоменутом тексту о Србији и Црној Гори већ на другој страници износи ноторну лаж „да су четници од краја 1941. г. улазили у колаборације са било којим партнером који је био спреман да им да оружје против партизана“. Ово би требало да се односи на четнике Драже Михаиловића што није историографски тачно али јесте да су у такве колаборационе дилове улазили четници Косте Миловановића Пећанца (као и Љотићеви добровољци). Наравно, неупућеном читаоцу тамо негде из Аризоне или Нигерије кад се каже „четници“ мисли се само на Југословенску војску у Отаџбини (ЈВуО) под командом Драже Михаиловића. Као прво, то није тачно и као друго ЈВуО нема никакве везе са четницима као регистрованој организацији у Краљевини Југославији. Даље се тврди да су „четници“ (Драже Михаиловића) улазили у колаборацију са Немцима, Италијанима, Бугарима и усташама ради заједничке борбе против Брозових партизана. Као референца за ову тврдњу наводи се следећа библиографска јединица: Branko Latas, compiler, Saradnja Četnika Draže Mihailovića sa okupatorima i ustašama (1941−1945): Dokumenti, Belgrade: Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi (1941−5), 1999. Каква се овде документа налазе може се само замислити (она која су прошла и сито и решето ОЗНЕ/УДБЕ/СДБ), а само друштво које је издавач књиге је препаковани СУБНОР. И на такве библиографске јединице се позива Сабрина Рамет код које нећете наћи ни једну једину реченицу о константној стратешкој колаборацији Брозових партизана са Немцима и усташама у току читавог Другог светског рата. Наравно, лако је наћи једног Гужвицу који ће да „легне на руду“ оваквим „академским“ радовима једне Сабрине Рамет, др Душана Ступара или Николе П. Илића – фотошоп СУБНОР клапа. Иначе, тзв. „четници ДМ“ јесу улазили у краткотрајне споразуме са локалним усташким јединицама у НДХ и то искључиво ради спасавања српског живља од усташког „србосјека“. Радило се о самоиницијативним споразумним акцијама команди месних четничких одреда, а познато је да је сам Дража Михаиловић као врховни командант ЈВуО децидно и јасно забрањивао било какву сарадњу, формалну или неформалну, са било којим окупатором и њиховим квислинзима укључујући и усташе. Уосталом, „четници“ Драже Михаиловића нису никада потписали са Немцима или усташама споразумни уговор оног типа који су потписали врховници Брозових партизана и КПЈ са Немцима у Горњем Вакуфу марта 1943. г. Немци су нудили лично Дражи у Дивцима још 11. новембра 1941. г. да потпише такав уговор али је Дража ту понуду одбио за разлику од Броза годину и по дана касније. Дакле, ноторна је лаж југотитологије да је Дража потписао икакав споразум са Немцима у Дивцима 1941. г. У сваком случају, спорадична и невољна формална сарадња месних одреда ЈВуО са усташама у НДХ је као резултат имала спасавање десетине хиљада српских живота док је сарадња партизана са усташама имала дијаметрално супротне последице. На жалост, код Сабрине Рамет нећете наићи на спомињање икакве сарадње партизана и усташа нити на објашњење рационално-моралне „четничке“ сарадње са усташама у НДХ као и са Италијанима у италијанској окупационој зони (формације MVAC које су ратовале против усташа). Рачуна се да је услед сарадње ЈВуО са Италијанима спашено и до 600.000 Срба од усташког клања.
  11. У истом тексту о Србији и Црној Гори, Сабрина тврди да је Слободан Милошевић покренуо у децембру 1998. г. операцију „Потковица“ на КосМету која је резултирала са 80.000 прогнаних КосМетских Шиптара до марта следеће године па је стога наводно НАТО пакт морао да предузме хуманитарну акцију бомбардовања ФРЈ 78 дана како би спречио даље прогоне Шиптара. Овде се ради о још једној чистој западној србофобичној подметачини јер је данас познато да никакав план „Потковица“ није постојао и да је то фалсификат бугарске обавештајне службе у режији немачког министарства спољних послова како би се активирао НАТО у циљу отцепљења ове јужне покрајне Србије од матице што се и формално догодило 2008. г. Сабрина неће написати чињеницу да је највећи број шиптарских „избеглица“ са КосМета 1998.−1999. г. настао у режији терористичке ОВК ради медијске антисрпске пропаганде на Западу као и да је сама ОВК чиста креација америчког Пентагона.
  12. Сабрина Рамет сву кривицу за рат на КосМету сваљује на Слободана Милошевића, као и сви други србофоби, као југословенског председника у то време, а као наводни доказ позива се на то што је испоручен тзв. Међународном суду за ратне злочине у Југославији у Хагу (28. јуна 2001. г.) где је, како Сабрина наводи, преминуо од срчаног удара (11. марта 2006. г.). Међутим, Сабрина неће да нам каже да је Милошевић у Хагу једноставно пуштен да премине услед намерне неадекватне лекарске неге да се на крају судског процеса сам суд не би бламирао (тј. амерички Државни секретаријат-односно, Министарство спољних послова) јер није имао на основу чега да осуди Милошевића као кривим. Зашто један Туђман није такође послат у тај исти Хаг, Сабрина нам ништа не каже али зато зна да су Срби као национални колектив добили оно што су заслужили као коначан исход разбијања Југославије и формирања седам држава уместо једне. Рамет и њој слични академци никада неће признати чињенично стање да је оружана интервенција државе Србије на КосМету 1998. г. имала хуманитарни и антитерористички карактер док је НАТО интервенција на ФРЈ наредне године била чиста агресија и ратни злочин. На жалост, замена теза је основни методолошки приступ „научном“ истраживању академаца типа Рамет, Малколм, Вудворд…
  13. Сабрина Рамет, колико нам је познато, ни у једном свом раду не користи документовану знанствену публикацију о југословенској кризи и рату деведесетих руског експерта за наведену проблематику Јелене Гускове, нпр: Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), I−II, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003 (превод са руског оригинала који је штампан 2001. г.). Вероватно стога јер би у том случају морала поново да пише све своје радове на задату тему. Тако код Сабрине Рамет нећете наћи као код Јелене Гускове многобројна сведочења о агресивној политици неоусташких власти у Загребу према Србима, као нпр. сведочење Часлава Никшића о нападу хрватских зенги на српско село Бело Брдо или Сарваш и покоље које су том приликом починили над српским цивилима (књига I, стр. 241).
  14. Итд…

Дакле, то је Сабрина Рамет на коју се позива као академски ауторитет Стефан (Стипе?) Гужвица у својим неспретним и аматерским памфлет-коментарима на мој горе наведени чланак.

Против знанствене историографије

Сумњу у искрене намере друга Гужвице недвосмислено баца и његова паушална квалификација да је Књига о Косову  Димитрија Богдановића дело једног „националистичког“ аутора и то само зато јер тај исти аутор документовано приказује очајно стање Срба на КосМету, а што и јесте била последица директне антисрпске политике КПЈ/СКЈ према КосМету још од 1945. г. па надаље. Чудно је да је другу Гужвици промакла још „националистичкија“ и „србочетничкија“ књига: Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: СКЗ, 1989. Ипак, вероватно, за Гужвицу књига Ноела Малколма о Косову (Noel Malcolm, Kosovo: Short History, New York: New York University Press, 1999) је баш она права и објективна (за разлику од књиге Богдановића) која рефлектује повесну реалност и нема никакве везе са шовинистичким фалсификовањем косметске повеснице у шиптарску корист како би се створила Велика Шипнија са све КосМетом.

Ако ништа друго, о директном антисрпском карактеру врхушке КПЈ говори чињеница да комунистичке власти у послератној Југославији са врховником Ј. Б. Титом нису ништа конкретно предузеле да се или ликвидира или спроведе у Југославију на суђење усташки поглавник Анте Павелић али јесу предузеле све да се ухапси и осуди на смрт Дража Михаиловић. Југословенска (контра)обавештајна служба исто као и израелски Мосад су сво време Павелићеве емиграције тачно знали његово кретање и бивствовање. Титославија је чак дозволила једном Крунославу Драгановићу (организатору „Пацовских канала“ за усташе) да се врати у земљу (у Сарајево) и чак ужива државну пензију до смрти.

За друга Гужвицу су само „приче“ о директној антисрпској спрези Ватикана са усташким покретом, тј., Хрватима, а о тој спрези документовано говоре стручно-академске публикације: Драгољуб Р. Живојиновић, Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941−1958, Београд: Терсит−Просвета, 1994 и Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Никшић: Јасен, 1999. Ту су и истраживања Смиље Аврамов као и других.

За Гужвицу су очито журналистички радови објављени на интернет порталу једног „Пешчаника“ неке Оливере Милосављевић аргументовано јачи од правих знанствених библиографских јединица иза којих стоје реномирани аутори.

Проф. др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2017

Упутнице:

[1] Видети: Вук Стефановић Караџић, „Срби сви и свуда“, Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, 1, Беч, 1849.

[2] Видети: Радош Љушић, Књига о Начертанију. Национални и држвни програм Кнежевине Србије (1844), Београд: БИГЗ, 1993.

[3] Од свих таквих публикација је засада убедљиво најогавнија: Ante Beljo et al (eds.), Greater Serbia from Ideology to Aggression, Croatian Information Centre, Zagreb: Zagrebačka tiskara, 1992. За сада, друго место заузима следећи памфлет хрватске туђманологије: Damir Agičić, Tajna politika Srbije u XIX stoljeću, Zagreb: AMG, 1994. Треба обратити пажњу (позорност) да су обе наведене публикације објављене у „златно доба“ Туђманове (демократско изабране) неоусташке администрације у Липој њиној од стране државних институција што само по себи говори о „знанственом“ карактеру истих.

[4] Видети, нпр.: Михајло Минић, Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965).

[5] О спорним територијама између Срба и Хрвата видети у: Др Лазо М. Костић, Спорне територије Срба & Хрвата, Досије, Београд: Графички атеље „Дерета“, 1990.

Save


Personal disclaimer: The author writes for this publication in a private capacity which is unrepresentative of anyone or any organization except for his own personal views. Nothing written by the author should ever be conflated with the editorial views or official positions of any other media outlet or institution.

Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.

Read our Disclaimer/Legal Statement!

FOLLOW ME ON SOCIAL PLATFORMS
Share