Hits: 3691
Једна од многих тајни коју је са собом однео у гроб (на Дедињу у сред Београда) загорски металац, по струци машин-бравар – Јосип Броз Тито, јесте и вредност његовог личног богатства које је поседовао за живота. Домаћи, њему савремени званични извори о томе или не говоре или се до њих не може доћи редовним истраживачким путем из разумљивих политичких разлога али зато постоје архивалије које се налазе у иностранству, тј. они фондови који нису били под цензуром титоистичке ОЗНА-е, тј. данашње БИА-е а из којих се могу извући какви-такви подаци о машин-браваревој личној имовини као државног функционера. Да напоменемо да се у Титославији нису попуњавале никакве картице о имовном стању државних функционера, иначе пореских обвезника, нити је постојао икакав закон којим се регулисао тзв. сукоб јавног и приватног интереса државника и државних службеника. Уосталом, и да јесу постојале дотичне картице (као и споменути закон) сумњамо да би се могле користити од стране истраживача као релевантна архивска грађа што је на жалост случај и са данашњим имовинским картицама народник посланика и државних функционера.
Један од таквих архивских докумената из иностранства нам бар колико-толико може помоћи у одговору на питање колико је био богат Јосип Броз Тито. Ради се о документу из совјетских (данас руских) архива из године 1950., дакле о документу који се односи само на првих пет година након устоличења на власти над читавом Југославијом, а Броз је након 1950. г. земљом владао све до 1980. г., дакле још читаве три деценије. Из овог совјетско-руског документа јасно произилази, јер је тако и експлицитно и наведено у самом документу који фактички представља попис Брозове имовине, да је Тито те 1950. г. поседовао у приватном власништву 1% територије читаве Југославије. Документ је откуцан на руском језику на писаћој машини, јасно је читљив и поседује све прописане архивске сигнатурске ознаке. У левом горњем углу овог документа руком је уписана сигнатура број 21 док у десном горњем углу стоји, такође руком уписана, сигнатурска ознака број 280. На дну документа је руком уписана „1950 г.“ Документ се чува у данашњем Руском државном архиву у Москви (РГАСПИ, 496-277-21/1) и представља извештај совјетске обавештајне службе са простора Југославије својој централи у Москви а гласи овако:
„Тито поседује огромна богатства. На располагању има 22 поседа:
- Краљевски дворац на Дедињу [тј. тзв. “Бели Двор” отет од Карађорђевића, примедба В.Б.С.].
- Раскошна вила у Румунској улици у Београду [ова улица је након сукоба са Информбироом 1948. г. преименована у „Ужичку“, примедба уредника].
- Цело острво Бриони на Јадранском мору с дворцима, плажама, зверињацима, флотилом, пловила за разоноду.
- Неколико раскошних вила на обали Јадранског мора, на Брду [код Крања, отето од предратних власника, примедба В.Б.С.] у Словенији, на Плитвицама у Хрватској [национални парк, примедба В.Б.С.].
- Огромно имање с кућама за одмор и подземним војним базама у Хан Пијеску – право феудално имање.
- Имања у Бељу, Илоку, Бачкој.
- Имање у Земуну.
- Виногради и вински подруми у Вршцу.
Тито има у поседу земљу која представља 1% територије Југославије – више од 250.000 хектара (пашњаци, шуме, виногради, плаже, имања).“ Документ је објављен у: Перо Симић, Звонимир Деспот (уредници), Тито. Строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 208.
Да се по овом документу аналитички осврнемо са неколико наших запажања.
Сам документ од стране совјетских власти није нигде и никада објављиван у јавности врло вероватно стога што би имао контрапродуктивне политичке ефекте јер би у том случају како научна тако и шира јавност и у Југославији и у иностранству пре свега сматрала да је документ настао из чисто пропагандних разлога, тј. да није заснован на реалном стању ствари. У овом случају, јајачки „маршал“ и загорски машин-бравар би веома лако и вешто могао да читав документ окрене у своју корист па би тако сакупио додатне поене у сукобу са Москвом. Треба се потсетити да је те 1950. г. у Москви на власти још увек био Грузинац Стаљин који није расчистио све рачуне са својим шегртом Брозом а који се само годину дана раније спремао за војну интервенцију против његове Титославије. Из горе наведеног, сматрамо да је веродостојност података који се износе у овом документу врло вероватно тачна с обзиром да је рађен за интерну употребу.
Један од разлога зашто је Тито претворио Брионе у личну баштину након Резолуције ИБ-а 28. јуна 1948. г. је био и „бежанијске“ природе с обзиром да је скоро читаво лето те 1948. г. провео на овом острву које му је било сигурна и недодирљива база за евакуацију у Италију у случају уласка совјетских тенкова у Југославију из Мађарске. Након престанка совјетске опасности, Броз једноставно није имао срца да се одвоји од Бриона па их је убаштинио у своју личну прћију. Брионе је као што знамо користио и за смештај разноразних егзотичних дивљих звери у локалном приватном зоо-врту које је као (доживотно изабран) председник на поклон добијао од разноразних егзотичних председника Азије и Африке од којих су неки припадали и канибалистичкој гастрономској провенијенцији.
Уколико се примени прост аритметичко-математички систем вредновања потенцијалне личне Брозове заоставштине након ампутације ноге у Љубљани а заснован на формули презентованој у овом извештају (за 5 година председниковања 1% територије државе) долазимо до закључка да је у најмању руку те 1980. г. загорски металац у личном власништву могао да поседује читавих 7% државе. Наравно, са проласком времена и браваревим учвршћивањем на власти и сами апетити овог загорског сиротана су се повећавали тако да је веома вероватно да је цифра у процентима била далеко већа.
Да „добар занат злата вреди“ доказао је Броз: ако је неко успео да добро наплати своје машин-браварске руке и занатску машин-браварску школу у Сиску био је то пре свега загорски металац, иначе „највећи син наших народа и народности“.
Проф. др Владислав Б. Сотировић
Вилњус, Литванија
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
© Vladislav B. Sotirović 2021
Personal disclaimer: The author writes for this publication in a private capacity which is unrepresentative of anyone or any organization except for his own personal views. Nothing written by the author should ever be conflated with the editorial views or official positions of any other media outlet or institution.
