MOJ КОМЕНТАР: “Сутјеска, Тито и Лукс”

Share

Hits: 353

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно штимована у корист ратних победника који су „ослободили“ и Београд и Србију 1944. г. а након тога и остатак Југославије је одлично познато сваком иоле професионалном историографу (нпр. Хронологија револуционарне делатности Јосипа Броза Тита из 1978. г.).

Dr Ivan Ribar i Tito na Sutjesci 1943.

Засигурно је да је у центру титоистичке историје централна идеолошка фигура био Јосип Броз Тито чија се биографија према П. Симићу (Тито и Срби, I) намерно како фалсификовала тако и мистификовала чему је и сам Броз свесно доприносио. Ово прво из разлога да се да формални легитимитет победницима у грађанском рату над јединим противником – ЈВуО ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Ово друго да би се око Брозове личности створио психолошки ореол божанске тајновитости што је conditio sine qua non за прихватање оваквих персонажа за божанства од стране широких народних маса.

У наредним редовима бисмо се осврнули на једну „мистичну“ епизоду из револуционарног животописа „нашег највећег сина свих наших народа и народности“.

Познато је да постоји Брозова фотографија са рањеном руком у завоју на Сутјесци од 9. јуна 1943. г. за време немачке офанзиве „Шварц“. Објашњавано је од стране званичне историографије да је верни Брозов вучјак (Лукс) спасао његов живот јер га је (жртвујући се) својим телом наводно заштитио од немачког бомбардовања тако да је главни комад шрапнела уместо Броза усмртио вучјака а будућег југословенског доживотног председника један комадић само ранио у руку. То је она позната фотографија на којој Броз позира са руком увијеном у завој. Југословенска политичка пропаганда је овај инцидент вешто искористила да прогласи вођу југословенске револуције за јединог антифашистичког ратног команданта који је у току самога рата био рањен.

О тзв. „Битци на Сутјесци“ југословенска кинематографија је снимила дугометражни филм 1973. г. (најскупљи у Југославији) у режији Стипе Делића са главном улогом Ричарда Бартона као Броза и плејадом домаћих глумаца: Велимир Бата Живојиновић, Љуба Тадић, Љубиша Самарџић, Милена Дравић и Борис Дворник. Главни хонорар је наравно покупио сам Ричард Бартон у износу од неких милион америчких долара. У току снимања филма Бартону је лично Броз давао смернице (тј. контролисао га) како да га глуми како не би случајно дошло до нежељене омашке али је Бартону ипак било јасно с ким има посла.

Међутим, одређени историојски извори (М. Стефановић, Подпис: Тито или Л. Адамич, Орел ин коренине) казују да се јадно псето силно уплашило од бомбардовања и да се стално мотало око газде, пело му се на главу и тражило заштиту, тако да је Броз да би га се отарасио (Лукс је иначе “заударао до неба” и био пун бува) морао стално да га гура од себе када га је и погодио комад шрапнела. Међутим, Лукс вероватно није спасао Брозу живот овом приликом (саможртвујући се) већ је Тито задобио рану на левој руци јер је истом заштитио главу од шрапнела (Г. Николиш, Коријен, стабло, паветина: Мемоари и Архив Србије, Тито о свом рањавању на Сутјесци).

Ипак, овде се поставља круцијално питање на које до сада југословенска историографија није дала децидан и коначан суд: колико је уопште било Тита? Ако је наиме постојао само један Броз на његовом телу би морала да буду видљива бар два ожиљка од две ратне ране: једне из Првог (када га је руски козак 1915. г. пробо дугим копљем на Карпатима кроз груди у близини срца) и једне из Другог светског рата (Сутјеска 1943. г.). Међутим, на послератним фотографијама Броза тих ожиљака једноставно нема. Према Извештају београдске специјалне полиције од 16. марта 1944. г. (Архив Југославије) постојала су три Јосипа Броза. Америчка ЦИА је 2013. г. на свом сајту објавила документ у којем се констатује да председник Југославије Тито говори српскохрватским као матерњим језиком али са страним акцентом (тј. да није аутентичан Јужни Словен). Овде би, у сваком случају, требало обратити посебну пажњу на писање Владимира Дедијера да се у Дрвару маја 1944. г. са Титом „нешто“ догодило. На крају, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић је тврдио да ратни вођа партизана (са којим је он два пута у четири ока преговарао 1941. г.) и послератни југословенски председник и „маршал“ нису били иста особа.


Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2018

Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.

Read our Disclaimer/Legal Statement!

FOLLOW ME ON SOCIAL PLATFORMS
Share