МОЈ КОМЕНТАР: “Ко су били окупатори а ко издајници?: Титоистичка замена теза (Узалуд је говорити глувом а намигивати слепом)”

Share

Hits: 128

У „Политикиној“ рубрици „Међу нама“ појавио се 26. априла 2021. г. још један у низу титоистичких памфлета о Јосипу Брозу Титу и Другом светском рату у Југославији („Најновији рат против Тита“) аутора извесног Николе Наранџића (Земун) у коме се по стандардним удбашким методама и речнику блати и моја професионална маленкост. Није тешко погодити да се највероватније иза оваквих брозомбистичких фалсификата крију другови из тзв. „Савеза антифашиста (sic!) Србије“ (председник Александар Краус, гласноговорник Златоје Мартинов) а у којима исказују елементарно непознавање и историје и историографије о темама о којима покушавају да и даље испирају мозгове јавности. Овом приликом бих друговима „антифашистима“ скрену пажњу на фундаменталну суштину ратних сукоба (грађанског рата) у Југославији од 1941. до 1945. г.  ради њиховог општег образовања и личног напретка у студијама југословенске историографије.

Други светски рат на тлу бивше Југославије одвијао се у знаку амбиција Јосипа Броза Тита да се докопа по сваку цену власти фактички користећи Србе против Срба. Да ли су ови “искоришћени” Срби (са простора НДХ) били свесни или не за кога и зашта се боре остаје отворено питање у југословенској историографији и политичкој психологији. Ипак, између њега и Белог Двора на Дедињу стајао је окупаторски Вермахт, краљ, ЈВуО и др.

Дакле, требало је све те препреке елиминисати како би се каплар-маршал уселио у Бели Двор. Како се завршило са окупаторима и краљем познато је. Познато је и то да у Србији скоро да и није било Брозових партизана, како то народ каже тек колико “за семе” и да је Равногорски покрет био доминирајући, а ђенерал Дража Михаиловић у народу омиљени герилски вођа. Освојити Србију у јесен 1944., уз помоћ Стаљинове Црвене армије, била је једна ствар, а наклоност житеља Србије (Србијанаца) ипак друга и у пракси дугорочнија. Зато је требало да ђенерал Дража Михаиловоћ, ратни херој из Првог светског рата, најодликованији српски официр, добитник неколико медаља за антифашистичку борбу од стране западних Савезника и министар војни југословенске Владе у егзилу (Лондону), буде елиминисан са историјске сцене свим (пропагандним и неморалним) средствима. Другим речима, није било довољно само га физички ликвидирати (то смо научили од Исуса из Назарета), већ га пропагандно дезавуисати, тј. ликвидирати и морално-политички. Зато је ђенерал од стране титоиста проглашен издајником и сарадником окупатора.

Тако је скована титоистичка историјска фарса, да онај који је Србију (октобра 1944. г.) фактички окупирао проглашава издајником онога ко се тој окупацији  супростављао и борио против страних окупатора још од маја 1941. г. док су Титови комунисти све до 22. јуна 1941. г. били отворени споразумни квислинзи нацистима и Вермахту, а након “Барбаросе” повремено потписивали споразуме са немачким нацистичким окупаторима (марта 1943. г.) а са поглавниковим усташама сарађивали и са и без споразумних потписа. Уместо Александра Ранковића, Слободана Пенезића Крцуна, Милоша Минића, Петра Стамболића и осталих српско-србијанских издајника и квислинга, кола су се сломила на патриоти који је управо био последњи човек коме се атрибут издаје може приписати. Можда највећа морална љага српског народа, барем онога у Србији, јесте прихватање политике једног злотвора (бившег аустроугарског каплара који је ратовао 1914.−1915. г. против Србије и то у хрватској “Вражјој дивизији”), који је успео да наметне своју вољу и србофобичну политику читавом народу и подјарми га не само физички, већ и ментално.

Морална стигма издајника и квислинга није непозната у историографији како домаћој тако и иностраној када се користи у функцији да се неко елиминише, било из политике, било из саме историје, тј. колективног памћења. Међутим, ако је то знак нечије агресивне бескрупулозности, преношење срама издајства са једне личности на другу, знак је екстремне моралне подлости и перфидне подмуклости. Ако је случај ђенерала Драже Михаиловића пример за прво злодело, случај Влатка Вуковића и његове издаје на Косову пољу 15./28. јуна 1389. г. представља парадигму par excellence перфидне замене теза, тачније њихове размене.

Оваквом заменом теза се осигурава трајност злодела. Без тога постоји вероватноћа да се неправда исправи. Међутим, перфидном заменом кривице ствар (у судском поступку случај) се ставља ad acta, тј. архивира. Другим речима, зашто би неко сада испитивао да ли је Влатко  Вуковић (из Босне) издао Србијанце на Косову пољу против Османлија, ако већ “знамо” да је то урадио Вук Бранковић (из Србије, са Косова)? То исто важи и за Јосипа Броза Тита, тј. Дражу Михаиловића. И тиме се прича (случај) практично завршава. Веома лукаво и перфидно, зар не? На жалост, та лукавост и перфидност траје већ равно 80 година колико је прошло од почетка Другог светског рата у Југославији.

Иначе, у дотичном памфлету ”Најновији рат против Тита“ који највише мирише на перо из кухиње “магистра” Златоја Мартинова, износе се ноторне лажи у вези са историјом Другог светског рата на просторима бивше Југославије као и у вези са персонажом аустроугарског каплара Ј. Б. Тита. У наредним редовима бих веома конкретно указао на дотичне златоброзомбијевске кривотворине које је дотични ”магистар“ већ просипао по разним порталима укључујући и другосрбијански и аутошовинистички београдски дневни лист “Danas” од кога вероватно добија дебеле хонораре за своје кулинарске специјалитете.

У памфлету се тврди да је Ј. Б. Тито:

”за живота успешно ратовао против својих и народних противника и непријатеља, али у најновијем ‘рату’ он је само пасивна мета острашћених напада од којих не може да се брани јер је умро пре више од 40 година“.

Ово је једна од базичних кривотворина у вези са (не)делима Ј. Б. Тита. Тито није ратовао против својих и народних непријатења већ искључиво и само против Србије и српског народа и то успешно. О Брозовој геноцидној политици према Србији и Србима за време његовог живота као класичног тоталитаристичког диктатора и није могло да се “ратује” јер је казна била Голи оток и потапање под лед под формалним окриљем ”контрареволуционарног“ деловања и правне заштите лика и (не)дела Загорског касапина. Нормално је и хумано схватљиво да је “ратовање” отпочело тек након диктаторове смрти и то нешто око десет година касније јер су се тек тада стекли иоле прихватљиви друштвено-политички услови за ”ратовање“. Међутим, једини борбени аргумент свих титоистичких Златоја јесте “о мртвима све најбоље” јер, што је тачно, мртви не могу да се физички бране од опозиције, тј. критичара. По тој логици, међутим, Златоју и његовим титоистима препоручујемо да више не стављају у уста Адолфа Хитлера јер просто стрвина не може да се физички брани обзиром да је цркла у Аргентини неких 16 до 20 година пре стрвине Броза. Познато је да су непријатељи Броза бар са српске стране били не народни непријатељи већ непријатељи Павелићевих црвених усташа којима је врховник био Ј. Б. Тито. Срамота је за једног ”магистра“ да кољачке усташе поистовећује са народом.

Даље се тврди да:

“нападачи на њега су углавном потомци губитника Другог светског рата, противника које је Броз својевремено поразио, развластио, а неке и ликвидирао”.

Ова теза је апсолутно тачна у техничком смислу и паралелна је са чињеницом да је и Адолф Хитлер у Немачкој поразио, развластио, а многе своје противнике и ликвидирао. Златојеви брозомбији бар у нечему не лажу. Свака част.

У наставку памфлета за сваку похвалу се такође износи ноторна политичка истина да:

”ти потомци ни данас не могу да се помире с истином о својим неуспешним прецима и њиховим судбинама, па користећи нестанак великог противника са јавне сцене настоје да га посмртно што више оцрне и тако му се мртвом бар делимично освете“.

Ова истина се такође у потпуности односи и на све преживеле Јевреје од нацистичког холокауста који и данас пљују по Хитлеру и његовим нацистима јер је за време Трећег Рајха то било рационално немогуће сем за оне који су се одлучили да добровољно оду у Аушвиц одакле се излазило кроз димњаке крематоријума.

Златоусти брозомбији даље тврде да је:

“посебна жеља и циљ нападача [је] да припадницима млађих генерација који недовољно познају новију историју своје земље и народа, прикажу и у свест и памћење урежу лик Тита као негативца, србомрсца и србоубице, потајног сарадника усташа, а касније свемогућег суровог диктатора Југославије и главног кривца за њен распад”.

Тачно. Млађе генерације имају право да сазнају праву истину о историји свог народа и земље а не да им мозак испирају црвене Брозове усташе као нама старијим генерацијама. У горе наведеном цитату Броз је био тачно оно како је и наведено.

Тврди се даље да:

”истовремено настоје да што више улепшају ликове својих предака и заташкају њихову сарадњу с фашистичким окупаторима за време Другог светског рата“.

У овом случају се подмеће класична замена теза. Са фашистичким окупаторима Југославије и њиховим нацистичким сарадницима типа црне усташе Анта Павелића су управо Брозови титоисти сарађивали још од времена пре Другог светског рата као и за време самог рата и са којима још од 1930-их година преко 1943. г. имају писане, тј. документоване, споразуме о заједничком рушењу Југославије и србоциду. Што се тиче антиусташких предака и њихових ликова они се данас не улепшавају од стране професионалних историчара већ се износи права истина о њиховој улози у борби против фашистичких окупатора и њихових сарадника типа Павелићевих црних и Брозових црвених кољачких усташа.

Другови препаковани субноровци друге и треће генерације износе тезе да:

“Простор за објављивање њихових [антититоистичких] махом клеветничких текстова дају им и они дневни и недељни листови који су својевремено били левичарски оријентисани, хвалили Тита и његова дела, као што су ‘Политика’, ‘Вечерње новости’, НИН, ‘Печат’ и други. На тај начин они неком доказују да је Србија данас демократска земља у којој влада слобода медија, а посебно штампаних. Као свеж пример такве слободе медија поменућу ‘Политику’, у којој проф. др Владислав Б. Сотировић из Вилњуса, главног града Литваније, објављује своја титомрзачка писма. У свом најновијем допису, објављеном 17. априла, он поред осталог, пише да је Тито 1943. године нудио загребачком надбискупу Степинцу, блиском сараднику ‘поглавника’ Анте Павелића и генералном викару усташке војске, да преузме и функцију генералног викара ‘у партизанским формацијама’. Овај је наводно одбио понуду јер није добио сагласност папе”.

Горњи текст када се не би извлачио из читавог контекста памфлета одговара у чињеничном стању истини са извесним корекцијама. Поента и јесте у томе да су се бивши титиостички листови и штампа у целини коначно освестили и прогледали и стога објављују не клеветничке већ истинољубиве текстове о Загорском касапину засноване на релевантној историјској архивској грађи професионалних слободоумних историчара који нису подлегли подлој и перфидној исполитизованој пропаганди бивше титоистичке агитпроп машинерије којој је одавно понестало горива а тренутно егзистира на инфузији друго и трећегенерацијских субнороваца који се и за сламчице хватају не би ли их заувек однела река истине.

Титоисти и данас показују тотално незнање из југословенске како историје тако и професионалне историографије (тј. затварају очи пред историографском истином) иначе би знали да оно што пише моја маленкост о Степинцу и Брозу је потврђено још 1994. г., ако не и раније, у опширној монографији реномираног београдског професора историје Драгољуба Р. Живојиновића: Ватикан, католичка црква и југословенска власт 1941−1958, Београд: Просвета/Терсит на страници 86. Читава ова монографија је заснована на обимној архивској грађи из многобројних архива али првенствено у Ватикану и САД. Тако, конкретно, постоји архивски документ о овој епизоди са Степинцем и Брозом: Б. Конели Ачесону, Загреб, 6. VI 1952, тел. пов. бр. 237. серија 868.413/6−652. Национални Архив САД, Вашингтон. Дакле, ради се о историјском догађају који је потврђен архивском документацијом и верификован истраживачким ауторитетом проф. Д. Р. Живојиновића али на велику (не)срећу другова из Субнор-а није потврђен у званичној биографији револуционарне делатности Ј. Б. Тита типа: Hronologijа revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita (Beograd, 1978.) autora Branislava Ilića i Vojislava Ćirkovića u saradnji sa Saveznom konferencijom Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, Institutom za savremenu istoriju i Vojnoistorijskim institutom u Beogradu. Иначе, моја маленкост не објављује никаква титомрзачка писма из главног града Литваније већ из Вилњуса објављује проверене истинољубиве историографске чињенице.

Друг Земунац у свом титоистичком памфлету затим прелази на изношење већ израубованих титоистичких теза о години 1943. типа:

”У стварности је партизанска војска на челу с Титом те 1943. године водила најтеже крваве битке против фашистичких окупатора и њихових домаћих сарадника и слугу, нарочито усташа”.

Овде се ради о типичној титографској флоскули и замени теза с обзиром да је познато да су Брозови партизани управо те 1943. г. углавили и потписали срамни колаборационистички пакт са Немцима након успешно обављених Мартовских преговора на територији усташке НДХ и то искључиво против равногораца Драже Михаиловића али никако и против усташа Анта Павелића. Те 1943. г. нису Немци организовали офанзиве против партизана већ против четника ДМ (партизани су у овим офанзивама били секундарна сировина или колатерална штета) а сами партизани су и шаком и капом сарађивали и те 1943. г. као и у току читавог рата са Павелићевим усташама па није ни чудо да их је српски народ прозвао ”црвене усташе”. Те 1943. г. када се очекивало савезничко искрцавање негде на источној обали Јадранског мора Брозови партизани су певали „партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе“ (заједно са Немцима) као и „носим капу са три рога и не бојим се Бога“ (та капа је била усташка).

Друг Наранџић свој у суштини србомрзачки памфлет завршава футуристичко-месијанским предвиђањем:

”Неће бити никакво изненађење ако проф. др Сотировић у неком од својих следећих писама ‘Политици’ објави да је Тито, те исте 1943. године, понудио Анти Павелићу функцију председавајућег на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, али је ‘поглавник’ понуду одбио јер није добио сагласност Адолфа Хитлера”.

Из горњег параграфа јасно избија немоћ титоистичких фалсификатора који покушавају да користе старо војнополитичко правило да је напад најбоља одбрана обзиром да других, тј. правих историографских, аргумената немају. За њихову информацију, моја маленкост се не бави протурањем историографских фалсификата тј. недоказаних историјских чињеница. Ипак, донекле друг Земунац је индиректно, тј. несвесно, у праву јер је усташки режим у Загребу на челу са поглавником А. Павелићем прећутно дозвољавао три године да се Брозови партизани заједно са својим врховником аустроугарским капларом слободно шетају и издуж и попреко кроз НДХ и да чак потпуно неометано организују два заседања АВНОЈ-а а да поглавникове усташе нису ни прст помериле да похапсе њихове учеснике а партизанско-комунистичка врхушка им је била пред носом на једном месту и на тацни. Стога није тешко закључити да је управо усташки поглавник А. Павелић био политички кум и Првог и Другог заседања АВНОЈ-а (на територији НДХ).

На крају, на жалост историографије, горњи текст врло вероватно неће имати неког већег ефекта код Златојевих субнороваца јер је узалуд говорити глувом а намигивати слепом.

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Вилњус, Литванија

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirović 2021


Personal disclaimer: The author writes for this publication in a private capacity which is unrepresentative of anyone or any organization except for his own personal views. Nothing written by the author should ever be conflated with the editorial views or official positions of any other media outlet or institution.

Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.

Read our Disclaimer/Legal Statement!

FOLLOW ME ON SOCIAL PLATFORMS
Share