Hits: 303
Тренутна србофобична пропаганда о укидању Републике Српске (РС) ради стварања унитарне Б-Х (муслиманског Босанског пашалука) која долази из редова СДА и њених западних спонзора се поклапа са завршном фазом суђења у Хагу за ратне злочине, након такозваног „хапшења“ и експресног депортовања за Холандију од стране прозападне тада владајуће србијанске коалиције,[1] бившем ратном команданту Војске Републике Српске (ВРС) генералу Ратку Младићу као и првом Председнику РС Др Радовану Караџићу у Хашком трибуналу за ратне злочине почињене на простору бивше Југославије 1990.-их.
Ова антисрпска пропаганда оркестрирана у Сарајеву, Загребу, Вашингтону, Берлину и Бриселу има за циљ четири основне функције:[2]
- да се коначно Србима преко хашке пресуде залепи етикета нацистичке геноцидности (можда чак и генетски урођене);
- да се укине Република Српска и тиме модификује Дејтонски споразум;
- да се анулира геноцид над Србима у XX столећу почињеног од стране Хрвата, Бошњака и Шиптара; и
- да се коначно легализује отимање КосМета од Србије и верификује стварање Велике Шипније за шта се отворено залажу руководеће политичке структуре у Приштини и Тирани.
Индикативно је да је реактивирање „случаја Ратко Младић“ уследило одмах након пропалих преговора око уставног преуређења Босне и Херцеговине, којима би се фактички поништио Дејтонски споразум од 21. новембра 1995. г., као и његова верификација у Паризу децембра месеца исте те године. Ови преговори којима је кумовала ЕУ су, иначе, открили сву суштину дипломатије муслиманског политичког руководства према српском етничком бићу западно од Дрине: укинути по сваку цену Републику Српску, као основни гарант националне идентификације и политичко-културолошке аутономије Срба на овим просторима. Као и ранијих година након Дејтона главни аргумент муслиманског политичког естаблишмента у Сарајеву, а пре свега окорелог СДА јастреба – Хариса Силајџића, је да је Република Српска тзв. „геноцидна творевина“ и да се као таква мора укинути. Као и до сада узима се већ пропагандно-политички израубовани случај Сребренице из јула 1995. г. као морални аргумент за укидање српског политичког ентитета у Босни и Херцеговини, али и као формални изговор за отимање КосМета од Србије по већ озваниченој Тачијевој формули: „Косово је за Србе изгубљено у Сребреници“.[3]
Сведоци смо да се са “случајем Сребреница“ манипулише у циљу антисрпске пропаганде већ више од две деценије покретањем и злоупотребом кампање у медијима којом се оптужује српска страна за уништење скоро десет хиљада муслиманских цивила из овог босанског градића након заузимања истог од стране ВРС јула 1995. г. Као главни „адут“ се и даље користе подаци добијени од стране америчких шпијунских сателита који су проследили фотографије начињене из ваздуха на којима се виде трагови разроване земље, а што је многима послужило ad hoc да прогласе ове трагове за наводне гробове стрељаних сребреничких муслимана.[4] Иако касније на тим местима никада нису нађени нити никакви гробови нити никакви лешеви америчка пропагандна кампања је ипак постигла два крупна политичка циља:
- искључила је критике на рачун НАТО пакта који је срушио принцип неутралности у херцегбосанском конфликту бомбардујући српске војне положаје и цивилне објекте; и
- скренула је пажњу светске јавности са трагичне судбине око 250.000 Срба Крајишника протераних са простора Републике Српске Крајине од стране званичних хрватских власти почетком августа 1995. г.
Тог лета и јесени 1995. г. ни Вашингтон ни Брисел нису узимали у обзир ставове и објашњења Јасушија Акашија (званичног представника и руководиоца мисије Организације Уједињених Нација у Б-Х) који је одговорност за догађаје у Сребреници приписивао муслиманској страни. Јавне критике упућене на рачун Јасушија Акашија поводом његовог извештаја о Сребреници су имале жељени ефекат: приказивала се наводна немоћ Организације Уједињених Нација, а уједно се пропагирала ефикасност новог међународног „миротворца“ – НАТО пакта на челу са САД-ма. Као крајњи ефекат овакве пропагандне игре са сребреничким жртвама би требало да буде укинуће Републике Српске, а у том контексту се има посматрати и одлука тзв. „Европског Парламента“ да се 11. јул (1995. г.) комеморативно обележава као дан сећања на “сребреничке жртве”. Наравно, овде се ради само о муслиманским жртвама, али никако и о српским како из саме Сребренице тако и из њене околине. Да се само подсетимо да је пре рата у Сребреници било 25% Срба, а за време рата ниједног и да је у ужој околини Сребренице од стране муслимана побијено око 2.300 Срба цивила (у широј околини Сребренице је побијено-измасакрирано 3267 Срба у периоду од априла 1992. г. до јуна 1995. г. док је на истом простору за време Другог светског рата зверски убијено од стране муслимана-Бошњака и Хрвата скоро 6.500 српских цивила).[5]
Тако је босанска Сребреница (на латинском Argentina) након ове одлуке Европског Парламента (јануар 2009. г.) да се 11. јули обележава као „Дан Сребренице“ de facto постала део „Европе“. С обзиром да је тзв. „Европски Парламент“, а у ствари Парламент Европске Уније (дакле не и Исланда, Швајцарске, Лихтенштајна, Норвешке… који нису у ЕУ, али итекако јесу Европа и то она права), донео такву одлуку можемо констатовати да је Сребреница, након Словеније, друга област са простора бивше Југославије која је постала чланица Европске Уније и то без званичног захтева за пријем (за разлику од Словеније). Хрватска је „еуропеизирана“ 2013. г. Брисел је своју одлуку о пријему Сребренице у ЕУ образложио на основу Изетбеговићевих тврдњи о Сребреници као „највећој људској трагедији у Европи послије Другог светског рата“ када је након уласка Војске Републике Српске (тј. повратка Срба након егзодуса из Сребренице) нестало „7−8 хиљада људи“ о чијој се судбини ништа не зна, али је ратни Председник Б-Х уверен да су их Срби стрељали.[6]
Остаје чињеница да је до сада у Меморијалном Центру у Поточарима сахрањено 2.000 сребреничких жртава, а остатак до Изетбеговићеве цифре од 7−8.000 до данас није пронађен иако су мање-више читава Босна и Херцеговина „прекопане“ и уздуж и попреко уз коришћење и сателитских снимака. На основу сведочења самих учесника у „сребреничком догађању“ из јула 1995. г. у Хашком Трибуналу,[7] као и на основу других мемоарских изјава, може се закључити да је „стрељано“ не више од 2.300 (мушких) Сребреничана узраста од 16−66 година (дакле званичних војних обвезника, тј. физички потенцијалних ратника-убица). Другим речима, отприлике исто онолико колико су муслиманске снаге из Сребренице побиле Срба по околним сребреничким селима до уласка ВРС у ову источнобосанску варош. Да ли су бројке од 2.300 или 7−8.000 довољне за еуропарламентарце да прогласе општеевропски дан жалости/сећања није у компетенцији аутора овог чланка, али остаје чињеница да су муслиманске снаге само до априла 1993. г. на, како су тврдили, „ослобођеној зони“ од 850 кв. км. око Сребренице успеле да спроведу систематско етничко чишћење Срба: тако је само у Сребреничкој и Братуначкој општини од 93 српских насеља уништено 82.
Шта се стварно и због чега догодило у Сребреници и око ње?
У овом малом источнобосанском градићу (вароши) је пре оружаних сукоба с пролећа 1992. г. живело не више од 10.000 житеља. Град је добио међународну позорност када је у њега услед ратних операција између српске ВРС и муслиманске Армије Б-Х наводно избегло са ужег околног простора до 70.000 муслиманских избеглица (према подацима Организације Уједињених Нација). Неоспорно је да је у вароши Сребреници владала тешка хуманитарна ситуација услед недостатка основних животних намирница, стамбеног простора, али и терора муслиманских војних и паравојних формација под командом Насера Орића. Муслиманске оружане постројбе су вршиле злочине подједнако како над локалним Србима тако и над месним муслиманима (од септембра 1993. г. Бошњацима) без обзира да ли се радило о староседеоцима или о новопридошлим избеглицама. Постоје искази, нпр. две малолетне муслиманске девојчице (из села Глогова и Побуђе), које су успеле да се бекством извуку из Сребренице преко минских поља на околну територију под српском контролом о малтретирању од стране муслиманских војника под командом Насера Орића. Према њиховим исказима, свакодневно су биле подвргаване силовању и другим облицима физичког и психичког иживљавања тако да је једна од њих била у деветом месецу трудноће када је успела да се докопа територије под контролом ВРС где је (исто као и њена другарица) добила сву потребну негу у центру за избеглице у Братунцу. Обе девојчице су дале доста података о жртвама силовања од стране Орићеваца у Сребреници, а њихови искази су снимљени на ВХС тракама које се могу наћи у архиви „Комитета за прикупљање података о злочинима“, у Београду и то под бројем 158/94. Многи међународни посматрачи су тзв. „заштићену зону“ у Сребреници називали „отвореном тамницом“ или „лошим логором за избеглице“ без довољног броја лекара, воде и електричне енергије.
Колики је тачно био број избеглица у Сребреници пре њеног пада (ослобођења) тешко је рећи – српска страна је тврдила да их има око 40.000. Чињеница је да у овој вароши није могло бити читавих 70.000 муслиманских избеглица јер је пре 1992. г., по последњем предратном попису становништва на нивоу читаве бивше Југославије, Сребреничка општина бројала око 27.000, а суседна општина Братунац око 22.000 М/муслимана. Ако узмемо у обзир неоспорне чињенице да су околни М/муслимани бежали на све стране, а не само у Сребреницу, да је околина Сребренице била углавном српска, да су и Сребреничани бежали из своје вароши и да у Сребреницу није избегло становништво из других општина, намеће се логичан закључак да је превелик број избеглица у Сребреници вишеструко злоупотребљаван како би се патње народа (које су неоспорно биле велике) приказале у иностраним медијима још већим (што је био случај, нпр. са посетом Сребреници генерала Филипа Моријона – команданта УНПРОФОР-а у БиХ). Иначе, сам генерал Моријон је након посете Сребреници изјавио да у вароши није било масовних убистава од стране Срба уз демантовање извештаја бошњачких и западних медија о глади и насиљу (подсетимо се и на то да је Ф. Моријон био заточен од стране муслимана читавих десет дана у самој вароши).[8]
Суштина Еуро-феномена Сребренице, тј. „Босанске Аргентине“ почиње у пролеће 1993. г. када је по речима Алије Изетбеговића, ратног Председника Босне и Херцеговине, (муслиманска) Влада Б-Х у Сарајеву „у последњем тренутку“ успела да оствари статус „заштићених зона“ за Сребреницу и Жепу, али и одмах „послије тога армија [Б-Х] се потрудила, колико је могла, да тамо [у Сребреницу] дотури оружје“. Све у свему, на основу релевантних исказа, у Сребреницу је „укупно послато осамдесет хеликоптера [zrakomlata] оружја“.[9] Дакле, оно што боде очи сваком неутралном посматрачу је чињеница да је тзв. „заштићена зона“ Сребренице требала да буде зона без ратних дејстава, тј. преведено на локални језик становника „заштићене зоне“ – безратна територија. То подразумева у просторном смислу двојаке обавезе зараћених страна:
- да они који су у околини Сребренице (Војска Републике Српске) неће употребљавати своје оружје против оних који су у „зони“; нити ће
- они који су у „зони“ (de facto Орићевци) користити своје оружје против оних који су у околини „зоне“.
Једноставно речено – билатерални прекид ватре. Чак шта више, генерал Ратко Младић (командант ВРС, рођен 1942. г. [можда и 1943. г.] у селу Божановићи код Калиновика у источној Херцеговини коме је отац погинуо у Брозовим партизанима приликом напада на село у коме се родио усташки поглавник Анте Павелић, а које су хрватско-бошњачке усташе браниле, дакле пре него што је Ратко напунио две године)[10] и Сафер Халиловић су 17. априла те 1993. г. потписали споразум у једанаест тачака који је укључивао не само прекид ватре и свих борбених дејстава у рејону Сребренице, размештање једне чете УНПРОФОР-а у самој вароши, отварање ваздушног коридора Тузла-Сребреница (за евакуацију рањених и болесних), већ и споразум о демилитаризацији читаве „зоне“ (тј. свих наоружаних формација у вароши и око ње). Истог дана је Савет Безбедности Организације Уједињених Нација усвојио Резолуцију 819 која је ВРС обавезивала да обустави борбена дејства и повуче се из тзв. „заштићене зоне“ која је сада стављена под контролом УНПРОФОР-а. Српска страна је испоштовала како споразум са Халиловићем, тако и Резолуцију СБ ОУН тако да су у Сребреницу убрзо ушли канадски „плави шлемови“.
Након Резолуције 819 СБ ОУН босанскохерцеговачка српска војна команда је дефинитивно одустала од уласка у Сребреницу и директног обрачуна са муслиманским убицама под командом Насера Орића, прихватила је евакуацију цивилног становништва из саме вароши као и достављање хуманитарне помоћи Сребреници, али је за узврат тражила сарадњу УНПРОФОР-а за евакуацију 15.000 Срба из Тузле који су били под несносном тортуром локалних муслиманских паравојних формација умирући од глади. Као резултат свих ових разговора и преговора возилима ОУН је из Сребренице извежено око 5.000 Бошњака, али је из саме Тузле изашло само 80 Срба. Сам генерал Младић је касније сведочио да је „УНПРОФОР учинио све да заштити муслиманско становништво и пружи му свестрану подршку. Али ништа нису учинили да би изашли Срби из Тузле, као што су се заклетвом обавезали“.[11] Испоставило се на крају да су тузланске бошњачке власти (и легалне и нелегалне) систематски спречавале излазак грађана српске националности из града Тузле (на српском Соли) уз образложење да би њихова евакуација из града могла бити погрешно схваћена у светским медијима као етничко чишћење.
Оно што се догађало након проглашења Сребренице за „заштићену зону“ је познато свима онима који су пратили судски процес у Хагу против Насера Орића (рођеног 3. марта 1967. г. у Поточарима, бившег професионалног припадника ЈНА, полицијског старешине који се обучавао у Земуну и Београду, полицајца који је службовао на КосМету, припадника личног обезбеђења Председника Србије Слободана Милошевића и човека који је учествовао у хапшењу Вука Драшковића након демонстрација 9. марта 1991. г.) – „Сребреничког касапина“. Крваве екскурзије његове солдатеске из „заштићене зоне“ у Сребреници по околним српским селима (Кравица, Сиљковићи, Бјеловац, Факовићи и Сикирић) су оставиле неизбрисиву страницу грађанског рата у Б-Х 1992. г.−1995. г.
Није далеко од памети да су холандски „плави шлемови“, након ко зна којег по броју упозорења Орићевцима да прекину ватру из вароши и да не излазе из ње ради убирања данка у крви коначно дозволиле Ратку Младићу да уђе у варош уз директну потпору и прећутно одобрење НАТО пакта, а према сведочењу тадашњег градоначелника Сребренице, као дела америчке стратегије да се побије око 5.000 муслимана како би НАТО алијанса имала алиби за директно војно мешање у босанскохерцеговачки грађански рат на страни против Срба.[12] Другим речима, свакоме ко је до сада пратио судске процесе у Хагу у вези са Сребреницом је јасно да су Холанђани ДОЗВОЛИЛИ Војсци Републике Српске да уђе у Сребреницу, а не побегли пред њеном офанзивом (до које не би ни дошло без зеленог светла „плаваца“ и НАТО пакта).[13] Подсетимо се да је због ове дозволе већ пала и једна холандска влада, а велики број холандских припадника УНПРОФОР-а је сведочио у Хагу у корист Ратка Младића и ВРС.
На крају, предлажемо „Европском Парламенту“, а на основу релевантне архивске грађе (домаће и иностране) и исказа учесника у догађајима, да се поред 11. јула (1995. г.) за „Дан општеевропске жалости“ прогласи и 21. октобар (1941. г.) када су Еуро-Немци стрељали 2.300 Крагујевчана у оближњим Шумарицама (укључујући и 300 малолетних ђака Крагујевачке Гимназије) – дакле исто онолико колико су и припадници ВРС стрељали 1995. г. војноспособне (тј. потенцијалне ратнике-убице) мушке житеље Сребренице уз образложење да су се оба злочина догодила у истом веку и на истом етно-лингвистичком простору, да су у оба случаја стрељани мушки цивили „војнообвезничког узраста“, да је број стрељаних подједнак и да су обе државе (Б-Х и Србија) званично поднеле захтеве за пријем у Европску Унију. Ипак, у једној одредници упоређивања ова два случаја „Европа“ далеко одскаче од „Балкана“: године 1941. Еуро-Немци су стрељали 100 српских цивила за једног убијеног Еуро-Немца и 50 за једног рањеног; године 1995. „Балкано-Срби“ су стрељали једног Бошњака за једног убијеног Србина док се број рањених Срба није узимао у обзир. Слободни смо и да предложимо градским властима у Сарајеву да преименују главни градски трг у „Трг генерала Ратка Младића“ на коме би стајао новоподигнути споменик генералу у природној величини са натписом на златној плочи:
„Захвални твоји Бошњаци-Срби мухамеданског закона, што нам ниси побио 62.000 наших жена, дјеце и старих у Сребреници јула 1995. г., а могао си.
Арапски Алах нам није помогао, али ти јеси јер смо од истих коријена, крви и језика.“[14]
Проф. др Владислав Б. Сотировић
Вилњус, Литванија
sotirovic@global-politics.eu
© Vladislav B. Sotirović 2021
Personal disclaimer: The author writes for this publication in a private capacity which is unrepresentative of anyone or any organization except for his own personal views. Nothing written by the author should ever be conflated with the editorial views or official positions of any other media outlet or institution.
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
[1] О „хапшењу“ генерала Младића у војвођанском селу Лазареву видети извештај руске телевизије Russia Today. Правог хапшења, иначе није ни било, јер се фактички генерал сам предао како би добио преко потребну здравствену негу. Фарса око хапшења је изрежирана од стране тадашње владајуће прозападне марионетске коалиције у Београду како би добили преко потребне гласове на следећим председничким и парламентарним изборима (2012. г.) што се и догодило.
[2] Генерал Ратко Младић (рођен 12. марта 1942. г.) је „ухапшен“ 26. маја 2011. г. и послат за Хаг 31. маја 2011. г. Суђење генералу је почело 16. маја 2012. г. Овде слободно можемо да поставимо два круцијална питања:
1) зашто се генерал крио у Србији, а не у својој сопственој Отаџбини Републици Српској у којој је и ратовао и за коју је ратовао?, и
2) зашто београдски марионетски режим није Младића након хапшења испоручио Бањој Луци, тј. Републици Српској, где би му се и судило за наводне злочине који су, ако јесу, почињени не у Холандији већ у Републици Српској?
Неопходно је подсетити се да америчке власти не признају никакав међународни суд (ни војни ни цивилни) на коме би се нашли њихови председници, војници и официри оптужени за ратне злочине широм света. Такође, за време Америчког грађанског рата 1861. г.−1865. г. федерална армија владе Сједињених Америчких Држава је починила доказане злочине против човечности на територији конфедералног Југа за које до сада није нико одговарао исто као ни за злочине геноцида против јапанских цивила у Хирошими и Нагасакију 1945. г. Амерички повесничари тврде да је на територији САД-ва укупно побијено око 5 милиона индијанаца, а преживели су смештени у концентрационе логоре на отвореном који се од стране америчких званичника називају “резерватима”.
[3] На основу ових истих „тачијевских“ вредносних судова Косово и Метохија су изгубљени за Шиптаре у крематоријуму у селу Клечки још августа 1998. г., а након „Мартовског погрома“ из 2004. г. Шиптари су изгубили и последње морално право да живе у Европи па се стога под окриљем Организације Уједињених Нација требају депортовати као деструктивно-нацистички етноколектив са Балкана у своју праву Отаџбину на (источни) Кавказ.
[4] Погледати документарне филмове „Забрањена истина о Сребреници“ и “Town Betrayed”.
[5] Ратови из 1990.-их на простору бивше Југославије нису били ништа друго него наставак претходног рата из 1941. г.−1945. г., а овај наставак рата из 1914. г.−1918. г. Др Радован Караџић је јасно изјавио да је рат из 1990.-их „…био наставак Другог светског рата, људи су памтили шта им је учинила ова или она породица и бојали се да ће све то да се понови, и говорили су: Боље је да ми њих прве побијемо, него да они побију нас. Људи нису заборављали ко је убијао њихове очеве, дедове и матере. Сви су се плашили освете и почињали су први“ (Радован Караджич, Интервју, Московские новости, Москва, бр. 36, 05. 09. 1993, стр. 11А). Логиком ствари и познавања јужнословенске повеснице може се закључити да ће и следећи рат на овим просторима бити само наставак претходног из последње деценије XX столећа. О повести Срба у последњих пет столећа између биолошког затирања и физичког опстанка видети у [Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492−1992), Београд: Evro Giunti, 2010].
[6] Alija Izetbegović, Govori, pisma, intervjui ’95, Sarajevo: TKP „Šahinpašić“, 1996, str. 107.
[7] Хашки Трибунал је основан и покренут са радом од стране америчке администрације како би се Срби изјеначили по наводним злочинима са нацистичким Немцима што јасно показује и чињеница о енормној етничкој разлици у броју и годинама пресуда на затворске казне Србима са једне и свим осталим етно-ратним злочинцима са друге стране. Срамне ослобађајуће пресуде Трибунала бошњачком кољачу из Сребренице Насеру Орићу, масовном шиптарском убици Харадинају као и усташким зверима Готовини и Маркачу најбоље говоре о карактеру ове крајње исполитизоване србомрзачке антиправне институције са чијим се пресудама (цинички) неслаже чак, веровали или не, и главни тужилац истог Трибунала – Серж Брамерц, који је 3. јануара 2013. г. јавно изјавио да је на 1300 страница оптужбе против усташких генерала Готовине и Маркача било апсолутно довољно доказа за њихову геноцидну делатност!).
[8] Погледати британски документарни филм (BBC) „Смрт Југославије“, део о заштићеним зонама.
[9] Alija Izetbegović, Govori, pisma, intervjui ’95, Sarajevo: TKP „Šahinpašić“, 1996, str. 86−87.
[10] Ова епизода из Другог светског рата најбоље говори о његовом карактеру и улози Срба са простора Павелићеве Геноцидне Државе Хрвата: Срби који су преживели клања од стране усташких Хрвата одлазе у бојовнике под руководством комунистичких Хрвата који их шаљу на добро утврђене положаје својих сабораца усташа да тамо изгину за великохрватску идеју након рата. Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је био потпуно у праву када је говорио да су за време рата титоистички комунисти били у Србији у савезу са Немцима (нпр., 400 комунистичких криминалаца је пуштено из немачких затвора и послато у Србију 1941. г.), у Црној Гори са сепаратистичким зеленашима, у Павелићевој Геноцидној Држави Хрвата у савезу са усташама, а да ће комунисти Косово и Метохију дати Шиптарима у намери да их привуку на своју страну против Срба и Србије што се на крају и догодило (Архив Југославије, Београд, 103-61; Војни Архив, Београд, „Четничка архива“, 56-3/30).
[11] Јањић Ј., Српски генерал Ратко Младић, Нови Сад: Матица српска, 1996, стр. 111.
[12] Видети британски документарни филм (BBC Four) под насловом A Cry from the Grave. У овом филму је пре уласка ВРС у Сребреницу генерал Младић од стране градоначелника Сребренице на састанку уз присуство холандских “плавих шлемова” тражио само једну ствар − да се Сребреница разоружа, а оружје преда ВРС и у том случају сви они који су били у Сребреници имају право да је напусте уз поруку сребреничким Бошњацима: “Алах вам не може помоћи, али генерал Младић може!”. Највећи број тзв. “сребреничких жртава” су у ствари били бојовници Насера Орића који су по сваку цену покушали да се пробију из Сребренице за Тузлу и то са оружјем и у току тог пробоја изгинули жртвујући тако невине Бошњаке у Сребреници ради свог спаса и бекства од заслужене казне и освете Срба. Насер Орић је, иначе, неколико дана пре уласка ВРС у Сребреницу био намерно позван у Сарајево на разговоре са Алијом Изетбеговићем где је и задржан тако да није учествовао у одбрани Сребренице и то наравно из разлога да не би био ухапшен од стране српских власти и ликвидиран за почињене злочине над српским цивилима у околини Сребренице. Иначе, овај амерички план са Сребреницом је био унапред осуђен, у сваком случају, на потпуни политички успех јер ВРС није имала никаквог другог избора него да уђе у Сребреницу, а наводни број побијених Бошњака након тога је искључиво зависио од политичког маркетинга Вашингтона који је и лансирао бројку од 8.000 за западне медије и политичаре, а на основу „релевантног“ извора у личности Алије Изетбеговића.
[13] Холандски плави шлемови су, како би са себе скинули моралну одговорност, на почетку офанзиве ВРС на Сребреницу формално тражили да НАТО алијанса бомбардује ВРС како би се офанзива и улазак српске војске у Сребреницу наводно спречили. Међутим, из НАТО базе у Авијану је стигла порука да њихови авиони не могу да интервенишу због лоших временских услова што је била ноторна лаж с обзиром да је тог 11. јула 1995. г. био типичан летњи дан са кристално чистим небом. О политизацији „масакра у Сребреници“ видети у [Edward S. Herman (ed.), The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics].
[14] Српски цивили свих доби и оба пола из шире околине Сребренице овакву милост од стране Насера Орића нису добили, нити су и могли да је добију од таквог крвника.
