Hits: 671
Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. анти-тоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата који је пратећа појава свих правих револуција управо нам ових дана пред још једне одлучујуће (повесне) изборе априла месеца 2016. г. потврђују страначки лидери „демократске“ провенијенције кријући се иза иконе „првог послератног демократског премијера Србије“ (нпр., франфкуртске вести онлајн од 12. марта 2015. г.), „нашег највећег сина демократије“, „српског Кенедија“ – Др. Зорана Ђинђића (1952. г.−2003. г.), једног од Др. у плејади „домаћих“ (тј., пречанских) лидера политичких странака, стојећи тако раме уз раме са својим херцегбосанским земљаком Др. Војиславом Шешељем.[1]
Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви страначко-национални лидер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се ц(иј)ела нација клања (и носи штафете), а који је наравно под „Законом о заштити лика и дјела“ уверили смо се такође свих протеклих дванаест година поводом обљетница устрељавања херцегбосанског премијера Србије 2003. г. на промотивно-пропагандним феријама Ђинђићевих страначких наследника о „првом демократском премијеру Републике Србије“.[2] Наравно, погодили сте о коме је реч. Ђинђићеви омладинци, „комсомол ДС“, по Брозовој традицији да свет на омладини остаје, покушали су, нпр., 2011. г. да изведу чак и један рециталски перформанс цитирајући (напамет) пророчанске мисли Великог Вође демократске револуције која је стожер нашег европског пута. За сада остаје да изнајме неког искусног наследника Јове Капичића да их стручно увежба у рецитовању да не би правили и даље Смехотресну Олимпијаду пред ТВ камерама и милионским аудиторијумом на YouTube-у и осталим интернет порталима.[3]
У међувремену, док се једнопартијска и једноумна машинерија шешељевско-демо(но)кратске пост-Слобоумне Србије не ухода до савршенства Брозовог система, зарад очувања св(иј)етлих демо(но)кратских петооктобарских традиција наше Народно-ослободилачке борбе за претварање Србије у Београдски пашалук и лихварску колонију западних финансијских олигарха, предлажемо и неколико конкретних и корисних мера за очување тековина демо(но)кратског НОБ-а, а зарад издржавања на правој еуропској џади истинске демократије који је поплочао наш најдемократскији син за само три љета премијершиповања напаћеном Србијом након „Балканског касапина“ кога је ухапсио на кварно у току ноћи и изручио Хагу и тако пљунуо на своју сопствену задату реч од 6. октобра 2000. г. да то неће да уради (сведоци су били генерал Перишић и Војислав Коштуница):[4]
- Да се Др. Зоран Ђинђић од стране Дома Народне скупштине Остатака Републике Србије и званично прогласи за „нашег највећег сина демократије свих наших народа и народности“,
- Да се од стране исте скупштине изгласа „Закон о заштити лика и дјела Др. Зорана Ђинђића“,
- Да се град Ужице преименује у Ђинђићево Ужице, Косовска Митровица у Ђинђићеву Митровицу, а Врбас у Ђинђићев Врбас. У сва ова три Ђинђограда би се главни градски булевари и скверови (на немачком „platz“) преименовали у Ђинђо-плацеве и Ђинђо-авеније,
- Да се у свим државним и јавним установама у главним холовима поставе Ђинђо-попрсја, а у свим државним канцеларијама и школско-наобразбеним институцијама обесе урамљени портрети Др. Зорана Ђинђића (све фабрике су већ распродате странцима и домаћим тајкунима тако да није остала ни једна државна да се поноси његовим портретом и попрсјем),
- Да се Др. Зоран Ђинђић промовише у почасног маршала „Демократске Војске Србије“ – ДВС (то је она војска која је сведена на ниво ватрогасног друштва уз укинуће обавезног служења војног рока),
- Да се дан рођења Др. Зорана Ђинђића нерадно прославља као државни празник – „Дан Демократије“,
- Да се у родном месту Др. Зорана Ђинђића, Босанском Шамцу, оснује кадровска партијска школа „Demokratie über alles“, а за почасног директора школе именује Јошика Фишер – особни Ђинђићев френд из Франкфурта из књижаре „Карл Маркс“ у коју је Зоран радо свраћао као студент, а у којој је радио Јошика, а чије је искрено пријатељство зацементирано за време демократске НАТО акције „Милосрдни Анђео“ из 1999. г.,
- Да се родна кућа Др. Зорана Ђинђића у Босанском Шамцу реконструише и претвори у „Музеј демократије“,
- Да се посмртни остаци „Нашег највећег сина демократије свих наших народа и народности“ свечано пренесу у новоизграђену маузолеј – „Кућу демократије“ негде на Дедињу (може и тик уз „Кућу цвијећа“)[5] и
- Да се уведе институција „Демократске штафетне палице“ која би се након обиласка читавог Остатка Републике Србије и земаља Европске Уније и НАТО пакта свечано уручивала на почасној бини Стадиона ЈНА Пр(иј)едседнику остатака Републике Србије.
Надамо се да ће ови конструктивни приједлози некако стићи и до Политбироа ЦК херцегбосанске анти-Србијанске назадне странке (СНС) и бити узети на разматрање на првој наступајућој с(ј)едници за коју предлажемо званични слоган: „И после Зорана – Зоран!“[6]
На крају, ко је био и остао Др. Зоран Ђинђић као политичар и државник најбоље је прокоментарисао британски аналитичар Нил Кларк и то само само два дана након његовог убиства својим чланком у Гардијану под насловом „Београдски квислинг“.[7]
Шетати за Зорана је ништа друго него шетати за (босанског) квислинга који је јавно тражио 1999. г. од НАТО пакта да се (суседна) Србија бомбардује још јаче!
Проф. Др Владислав Б. Сотировић
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
© Владислав Б. Сотировић 2016
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
[1] Зоран ђинђић је рођен исто као и Алија Изетбеговић у Босанском Шамцу који иначе није у земљи (Србији) чији је био премијер.
[2] Тако стоји у поднаслову званичне интернет презентације лика и дјела Др. Зорана Ђинђића, а коју негује Демократска странка уз спонзорску подршку амбасаде Савезне Републике Немачке у Београду (јасно пише на сајту), а под рекламом „Виртуелни музеј Зорана Ђинђића“ (http://www.zorandjindjic.org). Што се тиче избора језика на коме можете уживати у овом виртуелном музеју то су српски, енглески и немачки. Српски језик се на овој интернет страници чита искључиво латиничним графемама обзиром да непостоји ћирилична опција. Ово стога, врло вероватно, а у складу са идеолошко-програмским циљевима Ђинђићеве политике, јер се у „Europu“ не улази са примитивно-заосталом ћирилицом. Иначе, за разлику од Јосипа Броза Тита, са којим Др. Зоран Ђинђић дели музеј (Титов од бетона, Ђинђићев за сада ипак само виртуелни), Зоран је заслужио и фондацију („Фондација др. Зоран Ђинђић“: http://www.fond-djindjic.org/). Сајт ове фондације је искључиво на латиници, а главни делилац стипендија је „немачка привреда“ (како то стоји на насловници).
[3] Види перформанс: https://vimeo.com/21223338
[4] Овде се може повући још једна паралела између Јозефа Броза Тита и Др. Зорана Ђинђића: Као што ђенерал Михаиловић није ухапсио или ликвидирао Броза у Струганику и Брајићима 1941. г., а то је од њега чак и захтевано од његових потчињених, ни Милошевић није никада нити ухапсио нити ликвидирао Ђинђића док је био на власти, а имао је више од десет година времена. Међутим, Броз је ухапсио и ликвидирао Михаиловића након само годину дана бивствовања на власти (1946. г.) што је и Ђинђић исто урадио са Милошевићем (2001. г.). У Ђинђић-Милошевићевом случају се може повући и паралела са случајем Коџа Милош-Вожд Карађорђе из 1817. г. Ипак, за разлику од Великог Милоша, Ђинђић није подигао никакву цркву Покајницу већ је напротив прекинуо судски процес НАТО агресорима и убицама на Савезну Републику Југославију из 1999. г. који је Милошевић покренуо. Познато је да се величина једне политичке личности, а властодржаца нарочито, огледа у јавном покајању за своје погрешне кораке поготово према својим најљућим противницима. Стога је Милош и заслужио народни епитет „Велики“ за разлику од Зорана који ће заувек остати само Др.
[5] На овај начин би се два прекодринска земљака нашла један поред другог.
[6] Овде је најбитније скренути пажњу на вероватно круцијалну политичку паралелу између Јозефа Броза Тита и Др. Зорана Ђинђића. Наиме, и један и други су користили потпуно исти метод преузимања власти у Београду. Броз је 1944. г. тражио од Лондона да се бомбардује Србија што су Британци и делом Американци и урадили исте године (види: Милослав Самарџић, Крвави Васкрс 1944. Савезничка бомбардовања српских градова, Београд: UNA PRESS, 2011) и тако омогућили Брозу да уз помоћ совјетских тенкова и тешке артиљерије са својим прекодринским партизанима освоји Београд и Србију у октобру исте године. Слично Брозу, и Ђинђић је, али јавно, јасно и гласно у интервјуу израелском листу „Харец“ тражио да НАТО настави са бомбардовањем Србије и Црне Горе, тј. са убијањем њених грађана и масовним рушењем инфраструктуре земаља које му нису биле Отаџбине обзиром да је он рођен у суседној Босни и Херцеговини и то у комунистичкој обитељи – отац му је био официр Брозове ЈНА (родом из села Прекопуце у општини Прокупље). Чињеница је да се на студијама у Немачкој Зоран изјашњавао као „леви анархиста“ што је у суштини и Броз био за време револуционарног преотимања власти у Другом светском рату. Тако је испало да су се два прекодринца нашла на истом задатку спровођења политике својих мецена са запада у суседној Србији коју су свесно избомбардовали да би се домогли власти у њој. Остаје још само да и леже један поред другог. За сада само почивају у истом граду.
[7] Neil Clark, “The Quisling of Belgrade”, The Guardian, 14-03-2003: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment
