ПАРТИЗАНШТИНА: “Топлички партизани Ђинђићи и Мићуновићи”

Од самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији.

Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд.

Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао под комунистима, брзо је скрајнут у други план.

Исти принцип важио је за скоро све новоосноване странке. Тако је од самог почетка “демократских промена“, 1990. године, невоља  била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст.

Сведочанство о томе налазимо и у интервјуу са Луком Степановићем из села Горње Гргуре у Топлици, који данас живи у Београду. Лука је рођен 1928. године, у добростојећој фамилији, којој су касније комунисти готово све конфисковали. Као дечак помагао је четницима, а пушку је узео после рата, учествујући у “Другом топличком устанку“, како га он назива у мемоарима. Наиме, групе четника у Топлици после рата бројале су и до 1.000 људи.

У паузама између затвора – робијао је у четири наврата – успео је да заврши прво економску школу, а потом економски факултет, као и да магистрира. Када је четврти пут изашао са робије, 1966. године, одмах је емигрирао и игром случаја постао учесник Вијетнамског рата. После 13 месеци у паклу Вијетнама желео је само да се врати кући, па је, иронијом судбине, илегално прешао границу са оне стране. Упознао је много људи: од браће Сотировић и жене Косте Пећанца, до др Ђуре Ђуровића и легендарног фудбалера Рајка Митића, који је у рату командовао бригадом београдских илегалаца, а после рата делио карте за утакмице својим саборцима равногорцима.

Следе делови из интервјуа са Луком Степановићем, објављеног у књизи “Разговори са равногорцима“ 3. том (НИП “Погледи“, Крагујевац, 2013).

– Можете ли рећи нешто више о Дражиним официрима браћи Сотировић, Ратомиру и Ратибору?

– Били су из чувене, угледне и богате породице из села Прекопуца, десетак километара од Прокупља. Отац им се звао Сотир. Били су пријатељи Боре Димитријевића, бана Моравске бановине у Нишу. Борин отац је био комита, име му је уклесано на споменику војводи Кости Војиновићу у Гргуру. Као утицајан човек, бан је Сотировићима, и другима, набављао лажне немачке аусвајсе. Куповао их је од Немаца из окупационог апарата. Са тим аусвајсима лакше су се кретали као илегалци, саботери. Када су Немци најзад успели да ухапсе Ратибора, код њега су нашли један од тих аусвајса. Издахнуо је на мукама у нишком Гестапоу. Он је иначе био предратни новинар “Политике“, резервни официр.

Ратомира су касније ликвидирали четници, под оптужбом да је сарађивао са комунистима. (Прецизније речено, осуђен је на смрт јер је борбу против комуниста називао братоубилачким ратом – прим. М.С.)

– Шта је после рата било са Сотировићима?

– Пошто су били најбогатији у крају, комунисти су им све запленили. Њихову велику и лепу кућу у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи. Разговарао сам касније са тим првим Ђинђићем који се уселио у кућу Сотировића. Од тих Ђинђића је потоњи премијер Зоран Ђинђић. Данас у кући Сотировића и на њиховом имању живи мајка Зорана Ђинђића, и још неко од њих, не знам. Углавном, пре неколико седмица, јуна ове 2013. године, док сам обилазио терене на којима сам ратовао после рата, ступио сам и на имање Сотировића, односно сада Ђинђића. Обезбеђење ме је снимило камерама, па су ме позвали на разговор…

– Да ли неко од Сотировића данас тражи повратак отете куће?

– Ратиборову жену су после рата комунисти неко време држали у затвору, умрла је убрзо пошто су је пустили. Али остао је жив њихов син. Колико ми је познато, неки Сотировићи сада траже да им се врати кућа.

– У својим мемоарима пишете да сте још 1944/45. упознали два касније добро позната политичара: Батрића Јовановића и Драгољуба Мићуновића…

– Мићуновић је припадао групи од 4-5 скојеваца, која је наоружана долазила на наставу у Гимназији у Куршумлији. Носили су титовке, опонашали су полицију. Удесили су да он из трећег директно упише пети разред. Као, био је много паметан. Његов рођени брат Брана био је неки опасан партизански командант. После, 1948. године, обојица су “заглавила“ по питању Стаљина: он је на Голом отоку издржао годину и по дана, а његов брат шест година.

Ако је Броз ишта добро урадио, то је било хапшење ибеоваца. Тако је почишћена та екстремна левица. Ти што су отерани на Голи оток били су најгори, наравно уз изузетке. Да су они победили, ми бисмо завршили у Сибиру, а на свакој бандери би висио по један брозовац. Они су били џелати. Обавили су посао инсталирања комунизма, а онда су кренули да посеку и Броза.

– Да ли сте се сукобљавали са том групом скојеваца?

– Како да не. Нас је било много више, стално смо их тукли.

– Да ли је заиста Драгољуб Мићуновић јахао попа, као што га је касније оптуживао Војислав Шешељ?

– Нисам видео, али од њих се може све очекивати.

– Ко је још био у тој скојевској групи?

– Шеф им је био Звонко Симоновић. Он је после био доживотни технички директор Радио Београда, Телевизије Београд и Радио Телевизије Србије. Умро је на том положају.

– У мемоарима помињете и једну девојку, тј. девојчицу…

– Миру Протић. Она ми је била станодавка у Куршумлији. Тј. ње­на мајка, јер јој је отац Стева погинуо 1941. као партизан. У Кур­шу­м­лији и Прокупљу постојале су улице по његовом имену, можда и да­нас постоје. Били су јака фамилија. Богати, али комунисти. Са Ми­ром сам ишао у исти разред гимназије. Била је лепушкаста. Виђао сам је сваког дана, живели смо под истим кровом.

– Били сте заљубљени у њу?

– Јесам. Али она, после мале матуре јуна 1944. године, са неким бу­гарским подофициром оде у партизане. То је било у оно време када су Бугари масовно прелазили у партизане, да се боре против “српских фа­шиста“. Имала је 16 година.

– Да ли сте је икада срели?

– После 60 година. Потражим је и нађем, 2004. године. Живи у Бео­граду. Сетила ме се. Нашли смо се у “Мажестику“. Добро се др­жи. Прво је питам за здравље, онако, реда ради. Она рече: “Све је до­б­ро, али кад дође 10 увече, кад легнем да спавам, онда ме спопадају они које сам побила. Знаш добро да сам атеиста. Али ево, стално но­сим икону Свете деве Марије у џепу“.

Питам је кога је то побила. Она набраја: прво 600 Бугара. То су би­ли батаљони из Куршумлије и Блаца, које су комунисти затворили у неки логор. Одабрали су Миру и још две девојчице да их побију. Ка­же да је све изгледало као да им се даје велика привилегија, осећале су се почаствовано што су баш оне изабране. После су убиле још око 200 Немаца, из последње групе која се повлачиле са Крита. И на крају, каже, још око 200 “ових наших“. Убијале су по 50 за ноћ, а да­њу су спавале.

И онда, настави Мира, у првом сну ти побијени почну да вриште и да је даве. Она скочи, пробуди се, не може да спава. Једном јој се у сну јавила Света дева Марија. Рекла јој је да носи њену икону и да ће је проћи. “Погледај како су ме искористили. Ушла сам у рат малолетна 1944, изашла малолетна 1946, без чина и одликовања, а 1948. су ме на­били у Керестинац и мучили годину дана“ – причала је.

Керестинац је злогласни затвор у Загребу, где је она заглавила по линији Информбироа.

Мира Протић се доселила у Београд чим је демобилисана. Про­дали су кућу и купили стан у Улици Драгослава Јовановића, код гра­дске скупштине. Плашила се да је у Куршумлији неко не убије на ули­ци због оног што је радила. Била је озлоглашена. Онда ми је рек­ла како су је у то доба искористили будући професори Воја Шуловић и Драгољуб Мићуновић. Становали су бесплатно код ње а нису јој по­могли да заврши факултет. Тако је остала са средњом школом. Те 2004. година имала је пензију од 19.000 динара и морала је да пере хо­д­нике да би преживела. Била је огорчена на своје бивше другове. Зна­ла је да пишем књигу и рекла ми је: “Преоклећу те ако не унесеш ову моју причу у књигу“. Знала је и да ми је преминула супруга, рекао сам јој. Хтела је да се узмемо. Рекао сам јој да је то немогуће, јер би­смо се свађали сваких пола сата. И даље је тежак бољшевик.

– Да ли је жива?

– Јесте.

– А случај Батрића Јовановића?

– Он је дошао у Гргуре са једном од црногорских пролетерских бригада. Наишао је са јединицом и тражио храну. Њихови одборници су их послали на четничку кућу – нашу. Мајка је рекла да не да, он је ударио кундаком. Ударац је одбацио мајку неколико метара, пала је на стајско ђубре. Отели су једно прасе и издали неку потврду. Нисмо тражили да нам плате, јер ни остало нису платили. Извршили су такву отимачину и пљачку да данас ни Европска унија то не би могла да плати, а камо ли Србија. Батрић је после био професор историје у Београду, народни посланик, итд.


Аутор: Милослав Самарџић

(“Слобода“, гласило СНО, Чикаго, 10. август 2015.)

Оригинални извор чланка: Погледи Крагујевац

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic