КОМЕНТАР: “Титоизам и патриотизам: За кога су се борили Брозови партизани?”

Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892.−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу.

Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941.−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима.

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије[1] на пре свега анти-српским и анти-србијанским основама (нпр. стварањем Велике Хрватске са једне стране и Србије Бизмарк-Брозовог пашалука са друге, итд.).

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића (1893.─1946. г.). Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте и аустроугарског каплара били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Данас је историчарима добро познато да је тај непријатељ био само један – четници Драже Михаиловића и његови патриотски Срби.

Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне, после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија (која је од стране југокомуниста намерно и погрешно представљана као руска) доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста[2] који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. г.

У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападани. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.[3]

Април 1942. г., Источна Босна: Припадници Брозове Прве пролетерске бригаде заједно са Павелићевим усташама из злогласне Црне легије

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора.[4] Наравно, прекодринском Хрвату Јосипу Брозу Титу као и несрпском руководству КПЈ није било нимало стало колико ће Немци стрељати србијанских цивила ради одмазде за војне акције против Вермахта.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана, тј. „црвених усташа“. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата[5] из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.[6]

На крају бисмо навели и један карактеристичан титоистички пропагандни трик за време рата а то је слање „апела родољуба из Југославије“ у којима се четници Драже Михаиловића оптужују за отворену колаборацију са Немцима, а партизани приказују као једини родољуби и борци за ослобођење читаве земље. Наравно, овакве апеле су писали сами титоисти а потписивали их у име југословенских родољуба. Тако је, нпр., коминтернин радио Слободна Југославија (који се емитовао из Кујбишева) објавио 6. јула 1942. г. наводни позив „патриота Црне Горе, Санџака и Боке Которске“[7] у коме су равногорце Драже Михаиловића отворено назвали колаборационистима али и јединим покретачима „братоубилачког рата“. Текст овог документа је три дана касније пренела агенција ТАСС а убрзо објавили и неки комунистички листови на западу што је Стаљин наравно само и чекао како би и формално имао повода да призна покрет аустроугарског каплара као једине патриотске војне формације које се боре у Југославији за ослобођење од окупатора.[8]  Тај покрет и јесте био патриотски али хрватски и пре свега антисрпски а поготово антисрбијански.

Данас у Србији, што се тиче југословенске повеснице у Другом светском рату, није главно повесно-политичко питање проблем рехабилитације ђенерала Милана Недића и Драгољуба Драже Михаиловића. Главно, пре свега научно-морално питање јесте детитоизација Србије и правно-формално проглашење Брозових партизана и КПЈ за највеће и најдоследније колаборационисте са фашистичким окупаторима Југославије, за директне сараднике са усташким режимом поглавника Анте Павелића као и за окупаторе Србије у јесен 1944. г.[9]

Проф. Др Владислав Б. Сотировић

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Владислав Б. Сотировић 2018

Упутнице:

[1] Paul Robert Magocsi, Historical Atlas of Central Europe. Revised and Expanded Edition, Seattle: University of Washington Press, str. 154.

[2] Револуционарно-ударна песница титоиста је у току рата требала да буде Прва пролетерска бригада основана у Рудом (у Босни) на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941. г. Бригада је састављена углавном од чланова КПЈ и њеног СКОЈ-а, а не од сељака обзиром да је Прва пролетерска требала да постане заметак револуционарне Црвене армије у Југославији; дакле друкчије од партизанских јединица (Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 168)

[3] О отвореној и директној сарадњи Брозових партизана и Павелићевих усташа видети опширније у: Vladislav B. Sotirović, “Anti-Serbian Collaboration Between Tito’s Partisans and Pavelić’s Ustashi in World War II”, Balkan Studies, Vol. 49, 2014 (2015), ISSN (print) 0005-4313, ISSN (online) 2241-1674, Thessaloniki, Greece, pp. 113−156; О колаборацији југословенских партизана са Немцима, усташама и Шиптарима видети у: Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006.

[4] О стратегији ратовања ЈВуО, а нарочито о стратегији гериле, видети у: Коста Николић, Историја Равногорског покрета 19411945. Књига прва, Београд: Српска Реч, 1999, стр. 60-66;  Милош Аћин Коста, Дража Михаиловић – Апостол слободе, Вашингтон, 1993, стр. 40. Борба Михаиловићевих четника свим расположивим средствима се предвиђала само против хрватско-бошњачких усташа из разумљивих и морално-животних разлога заштите голих живота српских цивила на подручју НДХ: Архив Војно-историјског института, Четничка архива, Београд, 16-1-2; Сергије Живановић, Ђенерал Михаиловић и његово доба. Трећи српски устанак, I, Чикаго, 1962, стр. 75.

[5] О активним борбама ЈВуО против Немаца и усташа видети у: Милослав Самарџић, Борбе четника против Немаца и усташа 19411945., I-II, Крагујевац: Погледи, 2006.

[6] О Черчиловој и Рузвелтовој предаји Југославије Јосипу Брозу Титу и издаје Драже Михаиловића видети у: Роберт Макдауел, Стрељање историје. Кључна улога Срба у Другом светском рату, Београд: Поета-Рад, 2012, стр. 140-221.

[7] Овде треба обратити пажњу да за комунисте Бока Которска и Санџак (тј. Рашка) нису у Црној Гори!

[8] Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013 стр. 184.

[9] О партизанском политичком терору у окупираној Србији непосредно након окупације, видети у: Срђан Цветковић, У име народа: Политичка репресија у Србији 1944−1953, Београд: Евро-Ђунти: Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, 2014.

Партизанска колаборација са Немцима: Мартовски преговори и споразум против ЈВуО 1943. г.

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic