Hits: 1245
Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“. Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида.
У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак коначно признала шиптарску терористичко-нарко Респубљику Косова са фуснотом и као „награду“ за овај „светокосовски“ чин добила 1. марта 2011. г. и званични статус „кандидата“ за улазак у Европску Унију. Датум пријема у пуноправно чланство овог европског клуба се очекује након признавања неовисности Санџака (у коме легално маршира СС Ханџар дивизија) и Војводине са фуснотама или без њих небитно је.
Цивилизацијска величина једног народа, етничке групе или појединца у моралном и квалитативном смислу се огледа баш у одлукама донесеним на временско-повесним прекретницама, тј. онда када треба изабрати између „Царства небескога“ или „Царства земаљскога“. Другим речима, онда када колектив или индивидуа треба да се определи између небеске моралне узвишености и вечне истинске победе с једне стране или овоземаљског „златног телета“, моралног суноврата и бескрајног повесног пораза с друге.
У светској повесници су ретки примери етноколективног овоземаљског самоубиства у круцијалним историјским прекретницама зарад морално-небеске чистоте, вечне колективне победе и душевног мира који дарује једино Господ својим саможртвеним изабраницима. Одрећи се материјално-прагматичких повластица (реалних или фатаморганских) које нуди „Царство земаљско“ зарад колективне или индивидуалне моралне саможртве које захтева „Царство небеско“ је најтежа одлука коју један колектив или појединац може да донесе, али се баш у тој одлуци огледају и схватају цивилизацијска узвишеност или варварско поринуће оних који овакву прекретничку одлуку морају да донесу.
Део српске нације са простора Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – тј. средњевековних области кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића – се од, вероватно, свих других нација и/или њихових корпусних делова у светским оквирима у повесном пресеку разликује, али пре свега узвишено одскаче, управо по одабиру „Царства небескога“ уместо „Царства земаљскога“ и то онда када није било треће могућности за одабир, ако такве треће могућности стварно и може да буде. Онда када се морало бирати бити или нација или колонија, или човек или кмет, или Господ или неверник српски народ је са својих централних повесно-националних области – Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – те прекретничке 1389. године, као и касније година 1941.−1945. српски народ са простора источно од Дрине, на пред послатом ултимативном „књигом“ од стране (азијатске и Еуро-немачке) Империје својим одабиром нематеријалног и морално чистог „Царства небескога“ постао нацијом, човеком и Господом. Део српског народа је тада, предвођен кнезом Лазаром Хребељановићем, Вуком Бранковићем и Чича Дражом Михаиловићем, одбацио „златно теле“ отоманске азијатске и рајховске европске уније, одбацио златнике из стамбулских и берлинских „Структуралних фондова“, одбацио да учествује у крсташком походу против Трећег Рима – Москве и одбацио да му се Отаџбина сведена у границе Смедеревског санџака/Београдског пашалука назива „Србијом“ са или без фусноте. Српски народ из централне Србије је тада, те 1389. и 1941. г., показао и доказао и себи и другима да је пре свега слободна нација а не колективна феудална раја која се продаје за златне дукате и друге овоземаљско-фарисејске бенефиције. Срби централних српских области, тј. источно од реке Дрине, су тада као нација свима показали и доказали да зарад „златнога телета“ неће да ударе ни на мајку ни на брата нити да дозволе да зарад златних фондова им газде које шаљу „књиге“ своде Отаџбину у државне границе Бизмарковог пашалука из 1878. г.
На жалост, део српског етнолингвистичког колектива (нације) западно од реке Дрине се у оба ова случаја повесних прекретница година 1389. и 1941. није показао достојним „Царства небеског“ па чак ни припадности српској нацији. Наиме, познато је да су херцегбосански Срби издали србијанске Србе у Боју на Косову 28. јуна 1389. г. – у боју који је требао да буде свеопшти српски бој за националну слободу, независност и идентитет читавог српског националног бића. Међутим, у самом боју против азијатских Османлија су фактички учествовале углавном трупе кнеза Лазара Хребељановића из Шумадије и Поморавља и војска Вука Бранковића са Косова и Метохије. Из „јуначке и пресвијетле“ Црне Горе није дошао нико док је краљ српске Краљевине Босне Твртко Први Котроманић на Косово Поље послао малобројну војску под командом херцеговачког велможе генерала Влатка Вуковића. Овде је битно истаћи да је управо херцегбосански краљ Твртко, који се 1377. г. крунисао за Краља Срба и Босне, претендујући тако да уједини све српске земље и народ под краљевским скиптром своје Босне, и то на гробу Светога Саве у Милешеви, био и у националној и у моралној обавези да са својом воском и својом личношћу предњачи у одбрани Српства на Косову и да управо он буде тај који ће можда чак и остати без главе у току битке а не кнез Лазар који никада није имао икаквих претензија да буде ујединитељ свих Срба и свих српских земаља. Међутим, титуларни Краљ Босне и свих Срба је на Косово послао мизерне трупе, тј. само један једини одред. Да зло буде још веће, у току саме битке, и то у њеној одлучујућој фази, када самопроглашени султан Бајазит креће са својим крилом у пробој ка србијанском центру да реши исход читаве битке управо Херцегбосанац Влатко Вуковић безразложно и подмукло изводи своју херцегбосанску војску из битке – војску која је управо и стајала на Бајазитовом путу ка српском центру – и тако омогућава Бајазиту да разбије главницу српске војске и реши бој у своју корист.
Херцегбосанац Влатко Вуковић се вративши преко Дрине у своју Отаџбину чак послужио и ноторном лажи известивши свога краља Твртка да је хришћанска армија добила битку над неверницима а он се са боја вратио након његовог срећног завршетка и то као победник. Стога је и сам Твртко разгласио по Европи велику хришћанску победу над Турцима муслиманима. Ипак, ко је стварно добио битку је врло брзо постало јасно па је стога у наредним деценијама Херцегбосанцима било нужно да некако „појасне“ ову чињеницу а са себе да скину љагу издаје и неверства. То се урадило на један крајње перфидан и безобразан начин тако што се у тзв. „српске народне јуначке пјесме“ косовског и покосовског циклуса, а које су спеване на „најчистијем“ српском језику херцеговачког изговора (херцеговачка ијекавица) убацује мотив издаје Србијанца Вука Бранковића, а не правог издајника Херцегбосанца Влатка Вуковића! Дакле, испада на основу херцеговачких гусларских појања да је Србијанац Вук Бранковић издао своју сопствену феудалну област на чијем терену се бој и водио а самим тим и своју Отаџбину Србију! Ипак, историографија зна поуздано да се у овом случају ради о подметању „кукавичијег јајета“ обзиром да је прави издајица Херцегбосанац Влатко Вуковић који се чак безобразно вратио у своју Отаџбину преко Дрине и то, ништа ни мање ни више, него као „победник“.
Овде је неопходно напоменути и још три врло битна повесна детаља у вези са учешћем херцегбосанске стране у Косовском боју 28. јуна 1389. г.:
- Херцегбосанац Твртко Први са својом званичном владарском титулом Краљ Срба и Босне те 1389. г. је након боја у својим писмима Трогиру (1. августа 1389. г.) и Фиренци (два месеца касније) представио ту наводну победу хришћана над неверницима као своју личну не спомињући уопште Србијанца Кнеза Лазара да је у самом боју и учествовао! Међутим, повест зна да управо Херцегбосанац Твртко Први није дошао на Косово да и лично брани народ чији је титуларни владар био нити је послао на Косово неке значајније трупе. За разлику од њега, србијански кнез Лазар се није никада китио титулом владара свих Срба као што је то радио Твртко који за те своје Србе фактички не само да није ништа урадио у одлучујућем повесном тренутку већ је његова војска била и главни узрок пораза српске националне војске у самом боју. Неспомињање учешћа Србијанца Кнеза Лазара у боју на својој сопственој земљи, тј. држави, а камоли његову мученичку погибију, представља можда и главну карактеристику неморалне личности Херцегбосанца Твртка Првог који не само што масно лаже читаву Европу о стварним повесним фактима већ се буквално кити туђим перјем да би нешто касније његови сународници кроз стихове лажно пребацили сву кривицу издаје за национални пораз преко Дрине, наравно у туђу кућу.
- Сам краљ Твртко Први није учествовао у боју на Косову нити је тамо, као што би се очекивало, послао иоле значајније војне трупе. Уместо самога себе тамо је послао један одред војске под командом свог генерала. На основу расположиве архивске грађе знамо и зашто: био је заузет освајањем приморских далматинских градова. Дакле, Херцегбосанцу Твртку је у најкритичнијем тренутку читаве повести српске нације било много важније да опседа далматинске градове како би их освојио и укључио у своју Босну него да преко Дрине на Косову Пољу спашава читаво Српство чији је номинални владар и био! Да зло буде још веће, ти далматински градови су могли да се освоје и касније и са те стране босанској краљевини није претила никаква опасност за разлику од Косовског боја где се радило бити или небити и то сада или никада. Твртко не само да се издавао за владара свих Срба већ је и један део територије Србије окупирао и укључио у своју босанску државу па је и стога био обавезан да је брани од иноверних освајача што он није учинио. Оно што јесте учинио било је да је једноставно Србијанца кнеза Лазара пустио низ воду прекрајајући повесне чињенице након боја и проширујући границе своје сопствене државе на далматинском приморју на уштрб судбине Србије.[1] Ипак, сам Кнез Лазар видевши шта му је Твртко послао као „помоћ“ (да још једном ође не спомињемо шта (ни)је на Косово послала преколимска „браћа“-Црногорци) није одустао од „Царства небеског“ предводивши знатно слабију србијанску војску на Турке (1:5) свесно жртвујући свој живот за „Крст часни и слободу златну!“
- Чињеница је да краљ Твртко Први исходом битке није био уопште угрожен за разлику од кнегиње Милице и Стефана Лазаревића који су били први на удару да искусе плодове Бајазитове војне победе на Косову (и херцегбосанског издајства). Сам Вук Бранковић, набеђени „издајник“ у Косовском боју, је ратовао против тих истих Турака које је наводно издао 1389. г. све до 1392. г. када је изгубио Скопље и све територије јужно од Шар планине. Тада је био присиљен да постане вазал Муратовог сина Бајазита, новог османског султана, и да му наравно плаћа харач.[2]
Не треба заборавити и то да је након покоравања Босне (1463. г.) и Херцеговине (1482. г.) од стране Османлија и то без неког великог војног отпора (на територији Босне и Херцеговине није било никаквог „Косовског боја“) исламизација на читавом Балкану (заједно са Албанијом) управо била најбржа и најефикаснија управо на територији Тврткове Краљевине Босне. На основу извештаја турских путописаца (нпр. Евлије Челебије) читава половина херцегбосанског становништва је прешла на ислам за само 100 година отоманске власти.[3] Сама Херцеговина постоји под тим именом као посебна феудална област од 1448. г. тако што је локални хумски феудалац Стјепан Вукчић Косача (синовац Сандаља Хранића) отказао послушност босанском краљу и прогласио се за независног „херцега од Светог Саве“ али у савезу са отоманским Турцима владајући све скупа Херцеговином од 1435. г. до 1466. г.[4] Да се такође потсетимо да Турци нису никога присилно терали на „турчење“, тј. на промену вере, већ су у случају конверзије на ислам нудили разне фискалне и цивилне повластице (није се нпр. плаћао „харач“ и могло је да се напредује у цивилној и војној служби све до положаја Великог везира и Капудан паше). Дакле радило се о добровољном „продавању вјере за вечеру“ а корени ове масовне прекодринске конверзије се могу наћи у издаји Влатка Вуковића на Косову 1389. г. када је можда и он купљен од стране Турака као и у чину отцепљења Херцеговине од Босне од стране Стјепана Вукчића Косаче који се ослонио на Турке продајући тако и част и идентитет и Отаџбину. Ако су овако поступале њихове вође, укључујући и неке краљеве Босне након Тврткове смрти 1391. г. и претенденте на босански трон, бирајући без скрупула „Царство земаљско“ место „Царства небеског“ обичном прекодринском народу није остало много да размишља пред добрим овоземаљским понудама од стране отоманских власти тим пре што је опште познато да се „Царство небеско“ неможе нити јести нити пити док са друге стране отомански „Структурални фондови“ стоје као дневна реалност само их треба искористити.
Нешто слично се догодило и за време Другог светског рата када су се Брозове јуришне фаланге на Србију попуњавале углавном од стране прекодринског елемента чији је матерњи изговор био ијекавски, тј. исти онај на коме су спеване ноторне лажи о издаји вере, части, идентитета и Отаџбине Србијанца Вука Бранковића на Косову 1389. г. Да се потсетимо да аустроугарски каплар за сво време рата пре освајања и окупације Србије октобра 1944. г. у њој самој није имао скоро никаквог упоришта, тј. подршке, из које је био избачен новембра 1941. г. потурајући месни србијански „Раднички батаљон“ да изгине на Кадињачи како би се он са остатком прекодринских присталица који су дошли у Србију у лето те исте године да дижу „устанак“ извукао жив и здрав и повукао назад преко Дрине одакле је и дошао. У домаћинску Србију се вратио са „Шестом личком“ и „Десетом крајишком“ дивизијом у јесен 1944. г. окупиравши је и третирајући је као буквално „непријатељску земљу“ што је она у ствари и била у односу на његов партизански покрет и његову комунистичку идеологију. Међутим, исто као и у случају потурања „кукавичијег јајета“ од стране херцеговачке ијекавске народне јуначке поезије за националну издају на Косову 1389. г. Србијанцу Вуку Бранковићу, овом приликом победничка прекодринска титографска историографија подмеће то исто „кукавичије јаје“ националне издаје и сарадње са окупатором у Другом светском рату 1941. г.−1945. г. управо Србијанцу екавцу ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу[5] који је на основу оваквих лажних оптужби коначно и стрељан од стране прекодринских ијекаваца 1946. г.[6] Исто као и у случају прекодринских конвертита за време отоманске власти и у току Другог светског рата и након њега мотиви за прекодринску подршку фалангама Јосипа Броза Тита су истоветни: „продавање вјере за вечеру“. Исто као што су Османлије нудиле разноразне овоземаљске повластице за конверзију у ислам тако је и комунистичко руководство КПЈ и НОВ и ПОЈ нудило земљу, имања, фабрике, станове, кредите, бесплатна школовања, безвизна путовања по Еуропи и свету за чин издаје своје сопствене нације и Божијег „Царства небеског“ како за време рата тако и након њега. Као и у случају Косовског боја тако је и у случају окупације земље и борбе за њено ослобођење у току Другог светског рата пронађен „издајник“ с друге стране Дрине како би се стварна издаја са своје стране Дрине пребацила на другог и његову Отаџбину која је преко на Дрини ћуприје.[7]
И овде се повест понавља још једанпут на тлу Србије: као што су херцегбосански муслимански Срби конвертити били главна ударна песница турског султана у гушењу Првог и Другог српског устанка на тлу Србије 1803. г.−1815. г. (Ранкеова „Српска револуција“) тако су прекодрински Срби титоистички конвертити одиграли одлучујућу улогу у борби против равногорства Србије у последњој фази Другог светског рата. У тој освојеној, окупираној, изтитоисаној и раздраженој Србији прекодрински конвертитски елемент је остао на власти све до данас са новим задатком у новом 21.-ом столећу: утеривања Србије у Европску Унију и НАТО пакт и то по цену губитка њене матичне територије – Косова и Метохије и врло вероватно Рашке/Санџака – дакле, управо оне земље коју су херцегбосански војници Влатка Вуковића издали на Косову Пољу 1389. г. вративши се преко Дрине у своју Отаџбину на ловорикама лажне победе, чојства и јунаштва.
На основу повесних докумената знамо да је херцегбосански краљ Твртко разгласио по Европи велику и сјајну хришћанску победу на Косову Пољу у којој је наводно турска страна доживела тоталну катастрофу јер се ретко ко жив из битке извукао за разлику од босанске војске која се кући вратила готово нетакнута.[8] Србија и њени Срби су данас на истој повесној прекретници као и њихова сабраћа у доба часнога кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића.
Коме царству се добар део српског етноколектива приволео у новонасталим повесно-војно-политичким условима након пада Берлинског зида 1989. г. показао је и доказао и себи и другима још 2008. г. када је читавих 40% етно-Срба из Остатака Србије гласало за бриселско „златно теле“ и то два пута (председнички и парламентарни избори). Апсолутно је тачно (без обзира на све дневнополитичке политикантско-терминолошке флоскуле) да су и председнички и парламентарни избори те 2008. г. били „повесни“, тј. прекретнички када се српски етнокорпус из Клинтон-Соланиних Остатака Србије нашао пред алтернативом: одбацити послату „цареву књигу“ преко херцегбосанског везира Сарајлије Бориса Тадића и тако се саможртвовати небеским идеалима и пре свега сачувати образ и лични и национални или се цару увући под скуте и крцкати средства из разноразних „Структуралних фондова“. Без обзира на све постизборне марифетлуке са прављењем парламентарне владајуће (Ђинђић-Слобине)[9] коалиције под вођством херцегбосанског Сарајлије Бориса Тадића (данас још једног Херцегбосанца Александра Вучића и то родом из околине усташког Бугојна), остаје чињеница пред Господом и небеским косовским и равногорским јунацима да је скоро половина бившег Лазаревог и Чичиног народа изабрала ипак „Царство земаљско“ по принципу што је сигурно, сигурно је.
Качење те судбоносне 2008. г. јавних транспарената на Панчевачком мосту (северној граници „Србије“ бриселског Београдског пашалука) типа „Стоп сепаратистичком статуту“ је на жалост била само бледа слика задњег трзаја издатог Лазаревог и Дражиног „Царства небеског“ зарад „Царства земаљског“ у Бриселу као што је и тада новоотворена војна база Београдског пашалука „Југ“ у околини Лесковца са хотелским смештајем за српске „војнике“ са четири звездице доказ да ти исти „Југовићи“ неће ићи у бој за „Царство небеско“ па чак ни за овоземаљско Косово и Метохију већ да ће служити за парадне функције бриселског „Царства земаљског“ (нпр. 14. октобра 2014. г. у Београду приликом поседе Председника Газпром Републике – Владимира Путина) тим пре што је тзв. „Војска Србије“ по својој ефективној и бројчаној моћи сведена на ниво ловачког друштва са ватрогасном опремом.
Наравно, није лако одбацити „златно теле“. Ни оно право ни оно фатаморганско. Много се овоземаљског у том случају губи. Многе се овоземаљске радости и материјална уживања неће искусити. Али, уколико један етноколектив изабере белошенгенски безвизни режим за „Еуропу“ уместо почасне пропуснице за вечно Господње „Царство небеско“ такав етноколектив ће остати само народ али неће постати и нацијом, бар не до неких следећих избора. Другим речима, избором „Царства земаљског“ српски етноколектив се неће бар у моралном смислу уздићи од нивоа кметовско-феудалних себара из Душановог Законика до нивоа Срба са Косова Поља и Равне Горе. Тако ће учење српског конвертита Анте Старчевића и њему сличним хрватским правашима-усташама о робовском подријетлу Срба (servus = роб) коначно бити и потврђено и то од стране самих Срба.
Један је био Кнез Лазар и један је био Чича Дража. Бар ће остати записано у повесници „Царства небеског“ да су србијански Срби бар два пута у повести смогли снаге као отаџбински колектив да од себе направе нацију за разлику од већине овоземаљских народа који ће остати само народи али ништа више од тога. Два пута није много али је ипак нешто! Стога је српски етноколектив источно од реке Дрине за разлику од већине народа бар два пута у небеској повесници заслужио да буде називан од стране Господа Србима што га и квалитативно-цивилизацијски дистанцира од овоземаљских себара или конвертитске фукаре. На жалост, призната независност шиптарског Косова са фуснотом од стране прекодринског Београда у фебруару месецу зарад добијања статуса „кандидата“ за пуноправно чланство у Европској унији 1. марта 2012. г. је само доказ да пост-Дражина титоистичко-прекодринско-преколимска Србија има на претек кандидата за добијање статуса фукаре.
Проф. Др Владислав Б. Сотировић
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
© Vladislav B. Sotirovic 2014
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
Упутнице:
[1] Види опширније у: Rade Mihaljčić, The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition, Belgrade: BIGZ, 1989, 42−51.
[2] Радован Самарџић и други, Косово и Метохија у српској историји, Београд: Српска књижевна задруга, 1989, 40.
[3] И дан данас у Босни и Херцеговини муслимана има скоро половина од укупног броја босанскохерцеговачких становника. Тако је 1992. г. у Босни и Херцеговини било од укупног броја житеља 43,7% Муслимана, 31,3% Срба, 17,3% Хрвата и 7,0% Југословена и других (извор: Prof. Dr Ante Markotić, Ejub Sijerčić, Asim Abdurahmanović, “Ethnic Map of Bosnia-Herzegovina”, Why, Sarajevo, February 1992. Преузето из књиге: Tim Judah, The Serbs. History, Myth & the Destruction of Yugoslavia, New Haven, London: Yale University Press, 1997, 317).
[4] Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд: БИГЗ, 1993, 306, 318−320.
[5] О Равногорском покрету Драже Михаиловића, његовој личности као и о духу Равне Горе види у: Часлав М. Дамјановић, Запис из ђедове колибе, Крагујевац: Погледи, 2007.
[6] О лажима и историографским фалсификатима од стране званичне титоистичке титографије види у: Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, Београд: Una Press, 2010.
[7] О директној сарадњи Брозових партизана са немачким нацистичким окупатором, хрватским усташама и Шиптарима за време Другог светског рата види у: Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006; Владислав Б. Сотировић, „Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša“, На одру титографије, Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета, 2011, 102−130.
[8] Rade Mihaljčić, The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition, Belgrade: BIGZ, 1989, 47.
[9] Др. Зоран Ђинђић је родом из Босанског Шамца, а Слободан Милошевић и по оцу и по мајци из Црне Горе и врло вероватно и рођен у Црној Гори у Љевој Ријеци.
