ЧЛАНАК: “Литванија – Географски центар Европе”

Чланица ЕУ и НАТО пакта, Литванија, географски центар Европе који се налази на 19-ом километру ка северу од центра Вилњуса (потврђено од стране Француског националног географског друштва 1989. г.), лоцирана историјски на раскрсници европских цивилизација Запада и Истока, у културолошком смислу је најчешће идентификована од стране иностраних зналаца европске цивилизације као земља најисточнијег дела Централне Европе или пак ређе као најзападнијег дела Источне Европе. Мало слабији познаваоци историје светске и нарочито европске цивилизације су склони општем закључку (као један Американац) да је то земља која се налази тамо негде иза Мексика! Већина странаца зна само то да је ова земља заједно са Латвијом/Летонијом и Естонијом била деценијама у оквиру СССР-а који је напустила 1990. г. Изненађење је опште када се сазна да етнички Литванци не говоре словенским језиком и да њихове цркве немају византијске куполе већ католичке торњеве. Врхунац запрепашћења настаје тада када се сазна да је то нација која је најкасније у Европи примила хришћанство (1387. г., док је нпр. франачки краљ Клодовик покрштен 486. г.) и да је национални језик најархаичнији од свих живих индоевропских а припада групи балтичко-словенских језика (популарно назван преживели сансркит). За светске историографе је Литванија била и још увек остала tabula rasa обзиром да се историјат Велике Литванске Кнежевине (до 1795. г.) увек проучавао као део националне историје Пољске а не као посебан политичко-историјско-културолошки идентитет, док се на период након тога гледало као на део историје царске Русије и СССР-а.

Европа је пола столећа (1945.–1990. г.) била политички и идеолошки подељена само на два региона: Запад и Исток (“Јалтска Европа”). Између није постојало ништа што би поседовало свој сопствени историјско-културолошки идентитет. Тек након рушења Берлинског зида је заживела идеја (промовисана још раније од стране источноевропске емиграције на Западу) о некаквој “Трећој Европи”, тј. о региону који се налази између Истока и Запада. Тако је искристалисан појам Централне Европе која припада самој себи. Ипак, за чувеног америчког политолога Семјуела П. Хантингтона, Централна Европа припада западној цивилизацији, тј. како је то приметио чешки дисидент Милан Кундера – регион који је отцепљен од Западне Европе, док је за пољског политолога Б. Кивинског то “не-руски” део Источне Европе.   

У сваком случају, данас, након скоро три деценије од како је балтичка Литванија прогласила своју другу независност (11. марта 1990. г.) и сами Литванци живе у великој дилеми: ком делу Старог континента припадају – западном, северном, централном или источном, тј. ком делу Европе припада њихов културолошко-цивилизацијски идентитет. Довољно је само прошетати престоницом Литваније – Вилњусом да бисте схватили зашто је тешко разрешити ову дилему а ако се још и упознате са националном историјом и културним наслеђем онда вам постане сасвим јасно да се налазите негде што се да назвати раскрсницом и састајалиштем европских култура.

Историјски гледано, у културолошком смислу, ова данашња балтичка република, у 15. и почетком 16. века територијално највећа европска држава чије су се границе простирале од Балтика на северу до Црног Мора на југу, са најмање 70% словенског живља (данашњи Руси, Украјинци и Белоруси) и не више од 25% литванског (које припада балтичкој групи народа), је представљала део европског континента на коме су се преплитали и амалгамисали утицаји две највеће европске цивилизације које су у принципу поделиле Европу на Запад и Исток – латинска и византијска. Још и дан данас, више од два века након нестанка Литванског Великог Кнежевства (1795. г.), јасно је уочљиво да је наслеђе римо-католичке готике и барока предоминантно у два највећа града у земљи – Вилњусу (550,000) и Каунасу (360,000) – док су утицаји немачког протестантизма видљиви у Клаипеди (157,000) – највећој приморској луци и трећем урбаном насељу по броју становника као и у малом месту Кедаиниеи у географском центру Литваније. С друге стране, готичке и барокне православне богомоље су такође типичне за културно наслеђе Литваније поред православних храмова грађених у византијском или пак руско-византијском стилу.

Овакав културни пејсаж земље сигурно представља симбол симбиозе две доминантне европске цивилизације али исто тако и дуговековно сведочанство о међусобној верској, националној, политичкој и културној толеранцији бар до 1596. г. Упоређења ради, док је Ноћ Св. Бартоломеја 1572. г, када су француски католици побили француске протестанте, постала светски симбол верске нетолеранције и мржње, у Литванији су пар година раније (1569.) правно све хришћанске конфесије проглашене за равноправне што је и поштовано у свакодневном животу. Оваква пракса се крајње позитивно одразила на живот православне заједнице у Литванији омогућивши подизање многобројних православних али исто тако и староверских и унијатских храмова. Што се прецизније хронологије тиче, за време литванског паганизма (до 1387. г.) прве хришћанске богомоље подигнуте на њеној територији су биле православне. Тако се нпр. први православни храмови јављају у Вилњусу још почетком 14. века док је у исто време православну веру примио и део локалне аристократије.  

Нову драж литванском мултикултурализму је дала реформација са својом протестантском идеологијом средином и крајем 16. века када је око 30% бивших католика прихватило учење Мартина Лутера. Ако прихватимо становиште да је реформација поделила Европу на Север и Југ онда је и Литванија сигурно учествовала у тој подели обзиром да се захваљујући контрареформацији (која је започета у Вилњусу 1570. г. са доласком Језуита и оснивањем Језуитског колеџа) највећи број бивших протестаната вратио под папин скиптар. Тако је Литванија од средине 17. века требала да игра улогу бедема римокатоличанства наспрам суседне протестантске Летоније/Латвије и православне Русије али се тај бедем показао као итекако пробојан.

Након верско-културолошког прегруписавања Старог континента у 16. веку када је Север постао протестантски “дериват” западноевропске цивилизације, Литванија се претворила у подручје где су се културолошки преплитали утицаји римокатоличке Централне, протестантске Северне и православне Источне Европе унеколико подсећајући на случај Босне и Херцеговине по питању броја и интензитета утицаја различитих и антагонистичких конфесија. Ипак, за разлику од Босне и Херцеговине, овде историјски није никада дошло до испољавања “балканског синдрома” у виду директних верско-етничких сукоба великих размера са трагичним последицама културоцида иако је било верске подозривости. Овоме треба додати и то да је Литванија од средине 18 столећа па до 1941. г. била центар светског рабинског Јеврејства које је оставило снажан печат на општу цивилизацијску слику земље који се и дан данас може јасно уочити. Вилњус је, иначе, познат по свом надимку “Северни Јерусалим” у коме је живео и радио чувени Елијах Бен Соломон Залман (1720−1797) – Вилњушки Гаон и у коме је постојала највећа библиотека јудаистике у Европи – Библиотека Матитиаху Страшуна (библиотека је уништена 1944. г. за време немачко-совјетских борби).    

Поред тога што је Литванија неоспорно географски центар Европе она је била и остала земља на раскрсници све четири главне европске цивилизације (римокатоличанства, православља, протестантизма и јудаизма), место додира и сусретања три историјска региона Европе (северног, централног и источног) док њен главни град Вилњус представља и данас сабирно место девет вероисповести: римокатоличке, православне, унијатске, староверске, евангелистичке лутеранске, евангелистичке реформске, исламске, караитске (караимске) и јудејске. Ако је тачно да географија пресудно утиче на историјско-културолошку судбину нације онда је Литванија типичан доказ тачности ове тезе.

Можда би на крају, уколико се то мора, најправедније било сместити Литванију у оквире централноевропског историјског региона, а који је сам по себи прејудициран да буде културолошка раскрсница, имајући у виду и чињеницу да је у 15. столећу овај део Европе политички био уједињен под скиптром управо литванске династије Јагелонаца преко система персоналних унија па се овде и користи термин “Јагелонска Европа” као синоним за Централну Европу у 15 столећу. 


Проф. Др. Владислав Б. Сотировић

Предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу

www.global-politics.eu/sotirovic

sotirovic@global-politics.eu

© Vladislav B. Sotirović 2019

Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.

Read our Disclaimer/Legal Statement!

Vladislav B. Sotirovic

Written by Vladislav B. Sotirovic

DISCLAIMER: Knowledge and best practice in this field are constantly changing. As new research and experience broaden our understanding, changes in research methods, professional practicies, or medical treatment may become necessary. Practitioners and researchers must always rely on their own experience and knowledge in evaluating and using any information, methods, compounds, or experiments described hereign. In using such information and/or methods they should be mindful of their own safety and the safety of others, including parties for whom they have a professional responsibility. To the fullest extent of the law, neither the editor nor the author, assume any liability for any injury and/or damage to persons, property, institutions, nations or states as a matter of products liability, negligence or otherwise, or from any use or operation of any methods, products, instructions, or ideas contained in the material on this website. The editor and authors are not morally, scientifically or legally responsible for any inaccurate or incorrect statement in the text and material found on the website www.global-politics.eu/sotirovic

Website: http://www.global-politics.eu/sotirovic/

www.global-politics/sotirovic