Hits: 186
Србија се од 5. октобра 2000. г. суочава са три фундаментална национална проблема: 1) како сачувати Космет у саставу Србије, 2) ући или не ући у НАТО и ЕУ, и 3) ући само у ЕУ али не и у НАТО. Из историјата проширења НАТО и ЕУ од 1999. г. до данас јасно је да без претходног уласка у НАТО нема ни коначног уласка у ЕУ. Што се тиче Србије, јасно је такође да су наведена три проблема директно повезана, односно да се морају решавати у „пакету“ по систему “узми или остави” и на основу дипломатског диктата Запада, тј. троугла Вашингтон-Брисел-Берлин.
Другим речима, без уступања Косова нема ни уласка у НАТО, а без уласка у НАТО нема ни уласка у ЕУ. Међутим, по питању евентуалног уласка у НАТО (као и у ЕУ) Србија је у знатно другачијем положају у односу на све друге државе бивше тзв. Источне Европе из доба Хладног рата: Србија мора да се одрекне 15% своје државне територије а уласком у НАТО (да би ушла у ЕУ) да и de facto призна да је агресија ове организације из 1999. г. на ФРЈ била легитимна и морално оправдана.
У садашњем тренутку када Србију политички подржавају две сталне чланице Савета безбедности УН, Русија и Кина, и када у Москви и Пекингу наилази на потпуно разумевање за своје ставове, Србија би уласком у НАТО чији су интереси у директној супротности са руским и кинеским, ризиковала да изгуби подршку коју има у Савету безбедности УН.
Може се поставити и суштинско питање: Да ли је у принципу улазак у НАТО неопходан и за улазак у ЕУ и обрнуто?
Као прво, треба правити разлику између ЕУ и НАТО. Ма колико историје настанка НАТО и ЕУ биле међусобно повезане, данашње везе НАТО и ЕУ потпуно су другачије. У последњих петнаестак година ЕУ све мање одговара довођење у везу ове две организације. У Бриселу је формирана Европска одбрамбена агенција, а у току је процес структуирања здружених европских војних снага (ЕУФОР) и здружених европских полицијских снага за брзу интервенцију (Евро-жандармерија). Два су разлога за овакву акцију ЕУ. Први, да европске државе у процесу доношења одлука све мање могу да учествују равноправно, односно онако како је то дефинисано оснивачким актима НАТО. Доминантну улогу у доношењу одлука имају још увек САД. Чињеница је да се један број чланица НАТО противио војној интервенцији против Србије и Црне Горе 1999. г. (нпр. Грчка), много већи број њих се није сложио са интервенцијом у Авганистану, а још већи са војном интервенцијом у Ираку.
Када је формиран НАТО, било је потпуно јасно стратешко опредељење тадашњих чланица за формирање војног савеза који ће бити противтежа источном блоку. Међутим, поставља се питање колико су данас стратешки интереси САД и ЕУ подударни. Истовремено, треба се подсетити да САД учествују у доношењу одлука у оквиру НАТО-а са 90%, а да уплаћују свега 25% у буџет ове заједничке војно-политичке организације. Други разлог за забринутост званичног Брисела јесте питање положаја европских произвођача оружја и војне опреме. Док је тржиште САД затворено за све европске произвођаче, дотле су европске државе често условљене да морају куповати оружје и војну опрему америчких произвођача. Још почетком деведесетих, Збигњев Бжежински је писао „како увлачење бивших комунистичких држава у НАТО значи и успешну борбу против јаке европске конкуренције“.
Друго, када се говори о разлици између ЕУ и НАТО, треба рећи и да нису све државе чланице ЕУ истовремено и чланице НАТО. Аустрија, Кипар, Финска, Ирска, Малта и Шведска, чланице су ЕУ, али не и НАТО. Дакле, није занемарљив број држава које су чланице ЕУ, а нису чланице НАТО. Зато Србија, која жели да буде чланица ЕУ, али не жели у НАТО не тражи тиме никакав екслузиван уступак од стране ЕУ, већ се позива на већ постојеће примере. Ипак чланство Србије у ЕУ зависиће превасходно од решења проблема статуса Космета а ту је ЕУ немилосрдна када се ради о српским националним интересима и правди. Стога се у суштини поставља и најбитније питање: Да ли је уопште у националном интересу да Србија постане чланица ЕУ? Преко НАТО или не није ни битно.
Др Владислав Б. Сотировић
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
© Владислав Б. Сотировић 2019
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
