Hits: 213
Многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле су такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос.
На подсећање да је 4. маја пре 36 година “умро друг Тито“, један члан форума на сајту “Погледи“ одговорио је: “Тај још није умро“.
И заиста, догађаји током сваког 4. маја подсећају нас на комунистичку паролу из 1980-тих година, која је гласила: “И после Тита – Тито“. Много воде је протекло Савом и Дунавом од тада, а судећи према водећим медијима, и даље се негује култ диктатора, који је у ствари био један од највећих непријатеља Србије у историји. Ове године, један од ретких изузетака је фељтон Пере Симића у “Новостима“ о мрачној Титовој улози у вези концентрационог логора Јасеновац. Иначе доминира афирмативно приказивање овог масовног убице и диктатора, уз несмањени темпо репризирања партизанских филмова, у којима је представљен као нека врста квази-божанства.
Сахрана “Загорског касапина” 1980. г.
Ништа није боља ситуација ни на политичкој сцени. Премијер Александар Вучић упоређује се са Титом, док је Социјалистичка партија – директни наследник Титових комуниста – још једном понизила Србију, тако што је после управо одржаних избора међу народне посланике у републичком парламенту уврстила и Јосипа Броза Тита унука.
Уочи сваког 4. маја понавља се и прича о “највећој сахрани на свету“, која се користи као доказ наводне Титове величине у светским размерама. По правилу се у први план истиче долазак десетак премијера из западног света, попут Маргарет Тачер, док су у ствари многе од 124 државне делегације, у којима се налазило и 38 шефова држава или влада, чиниле такве личности чије ступање на тло Србије, у најмању руку, не би требало да служи на понос.
Тако велики број државних делагација на Титовој сахрани 8. маја 1980. године у Београду био је последица чињенице да је у то доба постојао велики број диктаторских држава, у основи по две линије: комунистичкој и тзв. несврстаној, с тим што су земље “покрета несврстаних“ такође често имале неке врсте социјалистичких режима. Управо “Покрет несврстаних“ наследници Титовог (не)дела тумаче као његов највећи политички успех, али по правилу заобилазе чињеницу да на сахрани 8. маја 1980. није био лидер овог покрета – Фидел Кастро. Наиме, на Шестом самиту “несврстаних“, одржаном 1979. године у Хавани, шеф кубанских комуниста оштро је критиковао осниваче покрета, па међу њима и Југославију и њеног диктатора Тита. Тито је присуствовао самиту, али није ништа одговорио Кастру. Све ово медији су 1979. године прећутали, као што је касније изостало објашњење зашто на сахрану није дошао онај ко би требало да је први – лидер “покрета несврстаних“.
Разуме се, тај покрет је био фарса, као и остали “највећи Титови успеси“. “Несврстане земље“, или “земље у развоју“, економски су биле везане за западни свет и у неким случајевима Југославији су чак скупље продавале своју робу. Међутим, било их је много – стотинак, а како је постојао и велики број класичних комунистичких држава, резултат је био долазак 124 државне делегације на сахрану.
Посебну фарсу овом догађају дала је чињеница што се као најважнији на сахрани појавио Курт Валдхајм, бивши Хитлеров официр, у то доба генерални секретар Организације Уједињених нација. Касније, новинске ступце пунили су фељтони и чланци на тему како је један нациста уопште дошао на тај положај. Историчар Роберт Херцштајн пронашао је документа која повезују Валдхајма са ратним злочинима, а Британија и САД забраниле су му улазак у њихове земље. Међу осталим ратним одликовањима, откривено је и оно које му је уручио хрватски поглавник Анте Павелић.
Други по указаној почасти 8. маја био је диктатор Совјетског Саваза Леонид Брежњев, али трећи, како су домаћини очекивали, није био кинески диктатор Ђанг Цеминг. Он је послао изасланике, јер је још био забављен прогонима неистомишљеника после Масакра на Тјанмену, или Четвртојунског масакра, 1989. године [???]. Цеминг је преузео управљање Кином управо током овог масакра, јер се показао као најодлучнији у одбрани комунистичког поретка по сваку цену: на ненаоружане студенте и друге демонстранте у центру Пекинга, послао је војску под пуном ратном спремом, укључујући и тенкове, и наредио паљбу. Хиљаде су убијене у кратком року, а потом су уследила масовна убиства и хапшења по целој Кини. Те хиљаде нису ништа у односу на претходне комунистичке диктаторе у овој земљи, нарочито Ма Цедунга, који се сматра највећим убицом у историји света, испред Стаљина, Хитлера и Лењина.
На сахрани је био и севернокорејски диктатор Ким Ил Сунг, један од Титових највећих пријатеља. И данас, када у Северној Кореји влада Ким Ил Трећи (једина комунистичка династија), постоји посебан музејски простор посвећен Титу. Ким Ил Сунг је у много чему надмашио Тита: подигнуто му је преко 500 споменика, од којих се онај у центру Пјонгјанга сматра једним од највећих на свету. Током његове владавине убијено је преко милион и ухапшено више милиона грађана.
У том делу света Тито је имао још два пријатеља: лидере Камбоџе Нородома Сиханука и Пол Пота. Први је био краљ, па премијер, па поново монарх – принц, али се ипак залагао за завођење комунизма и маоизма у Индокини. Подржавао је и Црвене кмере (камбоџанске партизане) којима је на челу, као лидер Комунистичке партије, стајао Пол Пот. Ово је била најзлочиначкија од свих комунистичких формација: поубијала је петину становништва Камбоџе, односно око два милиона људи, жена и деце. Камбоџа је имала своју делегацију на оснивачком самиту “покрета несврстаних“ у Београду 1961. године, а вероватно и на Титовој сахрани (не помиње се изричито на списковима, као ни Северни Вијетнам; делегације Јужне Кореје није било).
У Београд је 8. маја 1980. године дошао и краљ Непала Бирендра Бир Бикрам Шах. Његова политика била је да демократија није за неразвијене земље, тј. да је за њих апсолутистичка власт. Ипак је морао да одржи референдум по питању вишепартијски систем или апсолутизам, и то баш у мају 1980. године. Резултат референдума је, очекивано, ишао у његову корист. Бирендра и његова породица убијени су 2001. године.
На Титовој сахрани био је и председник Пакистана генерал Мухамед Зиа-ул-Хак. Он је упамћен по суровим методама владавине, укључујући и убиства политичких неистомишљеника, али и као организатор муџахедина слатих у Авганистан да ратују против Совјетског Савеза. Погинуо је у авионској несрећи 1988. године (наводно, авион је био миниран).
Био је и лидер Авганистана, Султан Али Киштаманд. Он ће касније, за време Џона Мејџора, добити политички азил у Великој Британији.
На сахрани није било представника Израела, али је присуствовао шеф “Палестинске ослободилачке организације“ Јасер Арафат.
Ту је био и низ диктатора из арапских земаља, на челу са Садамом Хусеином. У младости, Хусеин је био симпатизер пронацистичке струје ирачке армије, због које је хтео да упише војну академију, али није примљен због лоших оцена. Уписао је права, али их није завршио, већ се посветио “револуционарном раду“. Брзо је напредовао у Бат партији јер се истицао по методама мучења неистомишљеника. На састанку руководства ове партије, 22. јула 1979, прочитао је списак руководилаца који треба да напусте положаје. Седницу је директно преносила ирачка телевизија. Прозвани су по изласку из сале хапшени и потом су сви поубијани. Уследиле су систематске ликвидација функционера и официра, у којима је наводно Хусеин и лично учествовао. Ухапшен је после америчке инвазије Ирака 2003, а погубљен 2006. године.
Био је и либијски диктатор Моамер ел Гадафи, који је такође убијен после америчке војне интервенције. Он је дошао на власт 1969. године, на челу пучиста који су свргли либијског краља Идриса. Прогласио је Либију социјалистичком земљом и себе произвео у чин пуковника (био је капетан). Неке од оптужби за финансирање међународних терористичких група је признавао (нпр. групу Карлоса Шакала), тј. њима се хвалио, а неке није (нпр. Црни октобар, која је масакрирала израелске спортисте на Олимпијади у Минхену 1972. године).
Анвар ел Садат, још један арапски диктатор чији живот је трагично окончан, такође је присуствовао Титовој сахрани. Као председника Египта, убили су га завереници египатске војске, на војној паради 1981. године.
Диктатор Замбије Кенет Дејвид Каунда расплакао се поред Титовог ковчега. Сматран је блиским Титовим пријатељем. У Лусаки је саградио кућу специјално за Титове посете. Био је председник Замбије од 1964. до 1991. године, када је дозволио одржавање вишепартијских избора, на којима је поражен.
Ахмед Секу Туре – још једно егзотично име које се у доба Титове владавине често помињало на телевизији и у штампи. Био је диктатор Гвинеје, у којој је, уз прогоне и ликвидације неистомишљеника, заводио социјалистички поредак. Током његове владавине из Гвинеје је побегло око два милиона грађана. Разуме се, и када је дошао на Титову сахрану, у медијима је представљан у суперлативима.
Ту је био и Роберт Мугабе, председник Зимбабвеа. Његова владавина је карактеристична и по другој највећој хиперинфлацији у историји света.
Од суседних земаља, никога није било само из Албаније, док државну делегацију није послала само Грчка. Из Атине је дошао председник тамошњих социјалиста, Андреас Папандреу.
Бугарску делегацију предводио је председник ове земље и њене Комунистичке партије, Тодор Живков. Током Другог светског рата Живков је био политички комесар у једном партизанском одреду, а непосредно после рата функционер ‘’народне милиције’’. Бугарском је владао од 1954. до 1989. године, односно 35 година, као и Тито Југославијом.
Код нас се мало пише о злочинима комуниста у Бугарској, као и у Румунији, коју је на Титовој сахрани представљао још један његов велики пријатељ, Николае Чаушеску. Занимљиво је да је и ‘’Карпатски геније’’ једно време хваљен на Западу, као и Тито. Такође, имао је пријатеље и међу афричким диктаторима. Убијен је у народној побуни 1989. године, заједно са супругом Еленом.
Мађарску је на Титовој сахрани представљао шеф њихове државе и Комунистичке партије, Јанош Кадар. Био је на челу Мађарске од 1956. до 1988. године. ‘’Википедија’’ бележи: ‘’Дана 2. маја 2007. његов гроб је оскрнављен на вандалски начин, украдене су његове кости, лобања, и супругина урна. На гробу је остављена порука: `Убица и издајник не може бити покопан на светом тлу`.“
Аутор: Милослав САМАРЏИЋ
Изворник: Слобода, лист СНО у Америци, Чикаго, 10. мај 2016.
Origins of images: Facebook, Twitter, Wikimedia, Wikipedia, Flickr, Google, Imageinjection, Public Domain & Pinterest.
Read our Disclaimer/Legal Statement!
Расправљајте на нашој Твитер страници!
